Dogodilo se, namerno ili ne, da po Predlogu zakona o regionalnom razvoju, Sandžak trebalo da bude raspolućen, podeljen, tj. da neke sandžačke opštine pripadnu jednom, a neke drugom regionu. Da ne ulazim ovom prilikom u analizu (ne)opravdanosti ovakve regionalizacije, to je posao drugih, pozvanijih, želim samo da ukažem na jedan paradoks: Nedostatke ovakve regionalizacije nisu „primetili“, ili se bar nisu odmah javno oglašavali i reagovali čelnici sandžačkih relevantnih partija koje su deo aktuelne vlasti. A ima ih tamo, nije da ih nema: dva ministra, od kojih jedan, doduše, bez portfelja, a drugi sa najdužim ministarskim stažom, takoreći univerzalni ministar, pa šest-sedam poslanika... Umesto njih, interese Sandžaka i bošnjačkog naroda koji ovde živi, morali su da brane Čedomir Jovanović i ljudi okupljeni oko LDP-a, vojvođanski Mađari(Pastor) i drugi. Slično se događalo i ranije: kad je u Evropskom parlamentu doneta rezolucija o ustanovljenju 11. jula za Dan sećanja na genocid u Srebrenici, gore pomenuta gospoda se nije oglasila, pa su to učinili neki drugi umesto njih, opet LDP, Čeda, Vesna, Čanak...

Tek naknadno, kad su suočeni sa žestokom reakcijom iz baze, naše (sandžačke) paše i veziri su se kao izmirili i zajednički „pripretili“ svojim koalicionim partnerima da neće glasati za takav zakon. Otuda su im, brže-bolje stigla obećanja i uveravanja da će Sandžak biti jedinstven, u jednoj regiji, samo neka oni glasaju za predloženi zakon. Takva i slična obećanja i garancije čuli smo i pre nedelju-dve na ceremoniji otvaranja Kancelarije narodnih poslanika u Novom Pazaru, kojom prilikom je održana i tribina na temu regionalizacije. Na pitanje nekog od prisutnih šta je to sa podelom Sandžaka, Munir Poturak, poslanik SDP-a, trijumfalno je objavio: „Evo, upravo su mi javili da smo dobili garancije...“

E, sad, meni tu (a verujem i mnogim drugim) nešto nije jasno: odakle stižu te garancije, šta je tu važnije: zakon ili garancija, kako to da se prvo usvoji zakon (u obliku u kakvom je predložen) pa se taj isti zakon izigra i prekrši nečijom naredbom (ili da se preinači nekom uredbom) pa da Sandžak bude jedinstven?

Još su nam, valjda, sveža sećanja na prethodne izbore kada su nam u predizbornoj kampanji stizale garancije da će biti JEDNA Islamska zajednica, da će... ne znam šta još, pa lepo vidimo šta je sa tim garancijama. A narod je, ponet vatrenim govorima Ljajića i njegovih koalicionih partnera tipa „za božji teški hatar, izađite na birališta, ne dajte da radikali...“ (ovo je najjača bošnjačka kletva) verovao u ta obećanja i date garancije, masovno izašao na izbore i dao glas koaliciji Za evropsku Srbiju. Nisam siguran da će na sledećim izborima napraviti istu grešku!

Što se drugog pomenutog događaja tiče (donošenja Deklaracije), čuli su se slični tonovi. Gospodin poslanik Munir Poturak nije potpisao Deklaraciju s obrazloženjem da on na toj poziciji nosi posebnu odgovornost. Za većinu „običnih“ ljudi ta odgovornost bi značila nešto potpuno suprotno - hvatanje u koštac sa problemom, zastupanje interesa građana sa ovih prostora, a ne ogoljeno poslušništvo zarad održanja pozicije u vlasti. U tom smislu je i jedan sasvim novi momenat - ponovo ostvarena saradnja dve najveće stranke sa ovih prostora, SDA i SDP! Ne znam da li su i tu date neke garancije...

Autor je član Liberalno-demokratske partije iz Novog Pazara