Samo, ovde se nameće jedno logično pitanje: kako to da je dotičnom gospodinu trebalo skoro dvadeset godina da shvati da budućnost nije u zatvaranju u nacionalne torove i da nam je potrebna drugačija politika, politgika gradjanske, proevropske orjentacije? Zar misli da i dalje jedno misli, govori i radi na lokalu, u svom dvorištu, u izbornim kampanjama kad treba pobrati glasove, a drugo u Beogradu, kao državni činovnik i tzv. Evropejac? Takva nedoslednost doseže do, usudjujem se reći, ogoljenog licemerja. Svoju staru partiju je poverio „na čuvanje“ nekom svom „čoveku od poverenja“ do njegovog eventualnog povratka „sa službenog puta“, jer, nikad se nezna, a u novoj, čija budućnost je prilično neizvesna, da pokuša da gradi novu političku karijeru. U tom pohodu mu pomažu i neki sledbenici koji i bez guranja pod skute novog lidera imaju svoje ime, karijeru i kredibilitet (pomenuću samo prof. Zorana Dragišića). Bojim se samo da uvaženi prof. Dragišić ne doživi sudbinu prethodne mu stranke u kojoj je bio perspektivni mladi kadar. No, to je njegov problem.

Da se mi vratimo našem opsenaru, Ljajiću, koji zaista misli da ovaj narod ima tako kratko pamćenje, da je zaboravio sva ona silna obećanja koja je gospodin Ljajić sa svojim koalicionim partnerima davao u prethodnoj predizbornoj kampanji. Do ovog trenutka, koliko mi je poznato, od obećanog nije ispunjeno ništa. Evo samo nekoliko primera: Do političke stabilizacije u Sandžaku ne samo da nije došlo nego je, iznenadjujuće brzom smenom gradonačelnika Novog Pazara, došlo do još većeg raskola i političkih tenzija. Ništa nije učinjeno na ujedinjenju Islamske verske zajednice. Ništa nije uradjeno da Sandžak bude jedna regija (ovde sam dužan napomenuti da su po ovom pitanju više diskutovali gospodin Čanak, Pastor i ljudi iz LDP-a, nego Ljajić, Ugljanin i njihovi poslanici). O privredi i njenom oživljavanju nema ni nagoveštaja. Kombinat „Raška“, „Vojin Popović“ i ostala „ničija“ preduzeća i dalje su na čekanju. S druge strane, gosp. Ljajić se često može videti kako pred tv kamerama deli poklone: nekom šporet smederevac, nekom traktor, nekom kosačicu, nekom pakete sa namirnicama (nešto nisam primetio da to čini i po sandžačkim selima), pa se nameće logično pitanje: Jeli gosp. Ljajić generalni direktor svih Centara za socijalni rad, ili ministar za rad i socijalnu politiku?

Tu nedavno je zapretio ostavkom na mesto šefa tima za saradnju sa Haškim tribunalom, ako Mladić ne bude uhapšen do kraja ove godine. Sa takvim ostavkama smo već imali prilično loše iskustvo. Uostalom, kraj ove godine je relativno blizu pa ćemo i to uskoro videti. Ili on nešto sluti, bolje reći zna, pa je siguran da neće doći do ostavke, tj. da će se to hapšenje dogoditi. A ja bih dodao: i ako se dogodi, daće ostavku, tj. prestaće potreba za postojanjem tog tima, zar ne? A možda se i tu varam, jer i ako ostane na tom mestu, nastaviće da do završetka Haškog procesa brani Filareta, Šešelja, Šljivančanina i društvo.

Da napomenem još i to, da se gosp. Ljajić nije baš pretrgao zalažući se u Vladi i u Skupštini da se podrži Deklaracija Evropske skupštine kojom se 11.juli proglašava za Dan sećanja na genocid u Srebrenici. Ne znamo, takođe, da je svom najdražem koalicionom partneru, predsedniku Tadiću, bar dobronamerno, diskretno, skrenuo pažnju da onaj odlazak na Pale povodom otvaranja škole sa imenom SRBIJA nije bio primeren, da to može da zvuči provokativno i čak uvredljivo za Bošnjake čiji je pripadnik i on, Rasim Ljajić, zar ne“. Umesto njega, to je vrlo hrabro, jasno i glasno, ljudski, u maniru čojstva, učinio Nenad Prokić i ostali iz LDP-a. I u tom kontekstu, jedna mala digresija: izgradnju osnovne škole u Selakovcu, predgradju Novog Pazara, finansirala je Vlada Luksemburga, pa nije tražila da joj daju ime nekog grofa od Luksemburga, niti je Vlada Turske tražila da škola u Belim Vodama kod Novog Pazara, čiju je gradnju finansirala, tražila da ta škola nosi naziv TURSKA ili Kemal Ataturk.

I na kraju, što se nove Ljajićeve stranke tiče, želim joj uspeh i da se u nju učlane svi oni radnici koji su ostali na ulici a Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, uspelo da im obezbedi novi posao.