Autor tačno konstatuje da jedna prejaka hiperbola predsednika LDP Čedomira Jovanovića (ona o „kanibalima“) svakako nije bila razlog razlaza poslanice Pešić sa svojom strankom. Autoru je jasno, a ističe i da veruje da je svima pa i gospođi Pešić jasno, šta je bila svrha te hiperbole, i koliko ona, koliko god bila prejaka, ipak pogađa suštinu pojave kojoj je bila kritika. Ipak, ni Iliću, a možda ni samoj Vesni Pešić, nije jasno kako je ona postala deo kampanje koju je jedan neuspešni ministar (svesrdno podržan od nacionalističke ali i od dela građanske blogosfere) poveo protiv LDP i Čedomira Jovanovića. Ilić, umesto toga, iznosi više netačnih teza ili ocena, pokušavajući da razlaz Vesne Pešić i LDP objasni u kontekstu navodnog „kanibalisanja“ GSS od strane LDP.

Pošto sam ranih 1990-tih, zajedno s Vesnom Pešić, bio među osnivačima Građanskog saveza Srbije, a kasnije, 2003-2007, i član Predsedništva GSS, osećam obavezu da tim – pogrešnim – Ilićevim ocenama suprotstavim svoje viđenje, kako bi članovi LDP a i naši sve brojniji glasači, stekli tačniji utisak o tom delu istorije političkog života u Srbiji. Izdvojiću i komentarisati četiri najvažnije teze Dejana Ilića koje smatram posebno netačnim/pogrešnim:

1. Prvobitni greh osnivanja Liberalno demokratske partije konačno je izašao na videlo: LDP ne bi mogao postojati da nije progutao GSS.

LDP nije “progutao” GSS. Dve stranke su se, odlukom svojih najviših organa, ujedinile aprila 2007, skoro 18 meseci po osnivanju LDP, što je bio logičan nastavak i produbljivanje njihove dotadašnje uspešne saradnje. Kroz tu saradnju je građanska opcija u Srbiji na izborima u januaru 2007. po prvi put samostalno ušla u parlament.

LDP bi postojao i da nije bilo tog ujedinjenja. To ne znači da Građanski savez Srbije tom ujedinjenju nije ništa doprineo, tj. da nije ništa novo doneo LDP-u. Ne samo da se posle aprila 2007. pod okriljem jedne stranke građansko-liberalnog usmerenja našao veliki broj iskusnih, politički formiranih, teorijski potkovanih i u javnosti prepoznatljivih i cenjenih političkih aktivista, nego je GSS doneo LDP i jasno ideološko usmerenje ka savremenom evropskom liberalizmu, otvaranje ka regionu i regionalnoj politici, kao i svojevrsnu zrelost i raskid s iluzijama da se može i da uopšte treba praviti samo još jednu repliku Demokratske stranke.

Međutim, da nije bilo tog ujedinjenja, teško da bi danas bilo GSS. Njega, doduše, u administrativnom smislu, nema ni danas, ali ga itekako ima kroz program i politiku LDP. LDP je nastavak GSS, kao što je i nastavak najboljih tradicija DS iz vremena kad ju je vodio Zoran Đinđić. Sav moralni kapital GSS, da je bilo po protivnicima tadašnje saradnje a kasnije ujedinjenja GSS i LDP, otišao bi na podršku kohabitaciji DS i DSS 2004-2008. Alternativa saradnji GSS sa LDP bila je utapanje GSS u DS, što bi značilo ne samo nestajanje GSS kao pravnog subjekta nego i nestajanje njegove politike. Ovako, politika GSS živi i razvija se kroz ujedinjenu LDP.

Uprkos intelektualnom i moralnom kapacitetu GSS, on nikad nije uspevao da pređe ni 1% podrške, a kamo li preko 5%. Bez ujedinjenja s LDP i - zar je sramota reći - bez ogromnog doprinosa, energije i ličnog žrtvovanja Čedomira Jovanovića i cele prvobitne LDP, građanska liberalna opcija u Srbiji nikad ne bi dostigla onu organizacionu zrelost i unutrašnju koherentnost koju danas ima i ostala bi vanparlamentarna, sa svim posledicama po politički život Srbije koje lako možemo (ako samo hoćemo) da zamislimo. LDP je danas jaka (i ide ka dvocifrenom procentu podrške) upravo zato što nije podilazila nikome, pa ni svojim članovima i pristalicama, nego je od svakoga zahtevala da se i praktično - i javno - zalaže i svojim svakodnevnim akcijama ostvaruje ono u šta tvrdi da veruje. GSS je, naprotiv, često dopuštao da ga vlastiti funkcioneri, članovi ili bliski pratioci, ponekad i ugledni “kritički intelektualci”, ostave na cedilu kada je najteže (ponašajući se, iz svojih ličnih interesa, štetočinski ne samo prema stranci nego i prema ciljevima za koje su se zajedno s njom do juče zalagali). LDP polazi od toga da je komunikacija i saradnja na istom poslu stranke i društva dvosmeran proces i zato, najpre zato, ima toliku podršku, o kojoj je GSS mogao samo sanjati.

2. Ceo prvi ešalon GSS-a radio je na ukidanju vlastite stranke. Tu, dakle, mislim na Natašu Mićić, Ivana Andrića, Zorana Ostojića i konačno – Vesnu Pešić. Danas se iz spora Vesne Pešić i Čedomira Jovanovića jasno vidi pod kojim uslovima se GSS predao, to jest prodao. Nagodba je očito sadržala poslaničke mandate, visoke stranačke položaje te predsedničke titule, makar bila reč o predsedavanju fiktivnim organima stranke.

U to vreme (2005-2007), Vesna Pešić nije bila deo “prvog ešalona” GSS. Naprotiv, predvodila je Frakciju “11.decembar”, deo članova GSS koji je bio protiv saradnje GSS sa LDP. Kasnije se predomislila i pridružila poslu integracije GSS u LDP. Nikakve “nagodbe” tada nisu pravljene. U unutarstranačkom izbornom ciklusu u LDP 2007-2009, postojale su, doduše, kvote za članove tada već bivšeg GSS, jedino zato da im se u startu daju jednake šanse, ali posle toga više ne, jer za tim više nije bilo potrebe. Većina njih se dokazala svojim radom u LDP i bez ikakvih kvota zauzimala važna mesta u ujedinjenoj LDP i posle 2009. Do odlaska Vesne Pešić, tačno polovinu poslaničkog kluba LDP su činili nekadašnji članovi GSS (pored V.P. i Nataša Mićić, Zoran Ostojić, Ivan Andrić, Kenan Hajdarević i Bojan Đurić).

Problem je, izgleda, u tome što LDP - sve i da hoće - ne može sebi dopustiti luksuz da ma ko u njemu živi od stare slave. Još veći problem je ako se lične frustracije ispolje u trenutku kada je stranci teško, kada je izložena negativnoj kampanji i napadima. Tada je otvaranje još jednog rova, naspram svojih dojučerašnjih stranačkih koleginica i kolega, posebno nedostojno ličnosti u koju je javnost tako dugo gledala kao u jedan od simbola borbe za demokratiju u Srbiji. Bilo bi dobro da stvarne motive za svoje najnovije političke poteze Vesna Pešić objasni sama. Kao njen saborac u borbi za demokratiju tokom protekle pune tri decenije, radovao bih se kao malo ko drugi kad bih bio uveren da su ti motivi u jačanju liberalne građanske opcije u Srbiji a ne u zadovoljenju ličnih frustracija ili ambicija po cenu njenog slabljenja.

3. ... uprkos svim razlikama u ravni načela i vrednosti, što se tiče same tehnologije vlasti i upravljanja strankom, LDP isuviše liči na sve druge stranke u Srbiji.

LDP jedina nema blanko ostavke. LDP jedina priprema direktne izbore za predsednika stranke. LDP se jedina (tamo gde je ušla u vlast - na lokalnom nivou) efikasno usprotivila partitokratiji, uvodeći evropske standarde u način izbora i shvatanje odgovornosti onih koji upravljaju javnim preduzećima i ustanovama. LDP se jedina zalaže za privatizaciju značajnog dela sadašnjeg javnog sektora, kao najbolju branu partitokratiji, korupciji, nepotizmu i samovlašću nesposobnih. Koja stranka u Srbiji se može pohvaliti time da je jedan predsednik opštine iz njenih redova proglašen za drugog najboljeg gradonačelnika u Evropi u 2010? Samo LDP, a radi se o Miši Vrebalovu iz Novog Bečeja, nagrađenom od poslaničke grupe ALDE u Komitetu regiona EU. Po čemu to onda LDP “isuviše liči na sve druge stranke” u Srbiji?

4. Ta opština [Stari grad – D.G.] je Kulturnom centru Rex dala 500.000 dinara za dva programa u 2010. Kulturni centar Parobrod je od iste opštine dobio 11.000.000 dinara za prvih šest meseci rada u istoj godini. Kulturni centar Parobrod vode kadrovi LDP-a.

Tu smo, dakle.

Ali, ipak da ne raspravljamo o motivima, nego o suštini.

Nisam iz opštine Stari grad, tu lokalnu sredinu nedovoljno poznajem, ali ovo svakako mogu reći. Prvo, niko nije, na osnovu stare slave (koja je u slučaju Kulturnog centra Rex nesporna činjenica), stalno pretplaćen na opštinske fondove za kulturu – oni se dodeljuju na osnovu programa budućih aktivnosti. Drugo, Ustanova kulture "Parobrod" je nova kulturna institucija u Starom gradu i kao takva je dobila znatno veću podršku nego neke već etablirane. Svrha države (pa i lokalne samouprave) nije da nekog večito dotira, nego da - i to samo u ovim, tranzicionim vremenima, obeleženim nedostatkom poreskih podsticaja, nerazvijenom filantropskom kulturom i malim mogućnostima privatnih donatora - pomogne da nove inicijative u kulturi stanu na sopstvene noge. Tome teži i strategija kulturnog razvoja Beograda do 2020, kojoj je LDP dala presudan doprinos, a koja naš glavni grad treba da tokom čitave jedne decenije reformi odvede u društvo velikih evropskih gradova koji su poneli titulu Kulturne prestonice Evrope.