Da počnemo od g. Dušana Mijića. Po Cvetićaninu, ispada da je Naša Borba bila najveće zlo. Braneći svoju verziju građanske i liberalne Srbije, Cvetićanin napada za saradnju sa režimom Dušana Mijića i Našu Borbu, i to iz vremena kada je predsednica programskog savjeta tih novina bila Latinka Perović, iz vremena kada je Naša Borba bila jedini mediji u kojem je se mogla pročitati istina o dešavanjima u Sandžaku i BiH, bez predrasuda i ratne histerije!? Cvetićanin ima pravo na lične ratove, ali nema pravo da njima truje javnost. Poštenije bi bilo da je sam i odmah, pre deset dana napisao šta ga nervira kod Mijića, umesto što su na tako nešto natjerali mladu novinarku S. Čongradin, podmećući joj netačne teze za jedan pljuvački tekst, za nastavak privatnog rata koji oni kojima se nije sviđao Mijićev rad, nikako da zaborave i 13 godina nakon gašenja Naše borbe, koju je ugušio Miloševićev režim. Nešto je o tome, o glupostima koje su o Mijiću izgovorne i napisane, u istom broju Danas-a napisao Dimitrije Boarov, autentični svjedok tog vremena i te redakcije.

Nije prvi put da se Cvetićanin brutalno okomi na LDP. To je njegovo pravo, kao što i Danas ima pravo da sam odlučuje da li će objavljivati takve maliciozne komentare. Ono što je, međutim, pravo nas čitalaca, nekada Naše borbe, a onda Danasa, jeste da prosuđujemo, pa i da budemo pogođeni namjerom pomenutog komentatora da nas slaže “u oči” i pravi budalu od svih nas. Možda Cvetićaninu to i nije bitno, on ne zavisi od mene. Uostalom, možda se nada da će ponovo pobjediti sabornost, pa da dođe trenutak da, kao krajem 2005. godine, u doba najcrnje kohabitacije, usklikne kako su ga za ambasadorsku poziciju, tada u Zagrebu, podržali “i Tadić i Koštunica”.

Meni je, za razliku od Cvetićanina, jasna i prihvatljiva politika LDP. Ona jeste građanska i otvorena, ali je u međuvremenu postala i uspješna. Nikoga, bez obzira na ime, ne želi prisiljavati da u nju uđe, niti da iz nje izađe. Mislim da se političar od analitičara razlikuje pre svega po tome što brzo i precizno reaguje. I po tome što su mu bitne sudbine ljudi. Sa pozicije čoveka iz Sandžaka, Bošnjaka ako hoćete, zato cijenim Čedomira Jovanovića i politiku LDP-a. Samo jedan primer: u slučaju spora Islamske zajednice u Srbiji i lokalnih vlasti u Novom Pazaru, veoma značajnu ulogu u relaksiranju veoma napete situacije, koja je prijetila krvoprolićem, odigrao je baš Jovanović. Ne kao Srbin ili Bošnjak, nego kao političar građanskog stava, kao nekog koga poštuju, kao i ljudi koji u Sandžaku podržavaju LDP, nezavisno od toga kojoj naciji ili religiji pripadaju.

LDP je građanska stranka zato što štiti građanske vrijednosti, a jedna je i da se politički problemi rešavaju političkim sredstvima, odnosno da se loša politika mijenja boljom. Cvetićanin namjerno mijenja teze, jer je svima jasno da je Čedomir Jovanović u svom govoru o Libiji kritikovao pristup naše spoljne politike, koja je prijepodne Gadafijev klovn, a poslepodne ćuti i zatvara oči na očigledne greške međunarodne zajednice, pošto je u međuvremenu postalo jasno i NATO-u da zakasnela intervencija bez jasnih političkih inicijativa osuđena na neuspeh.Očigledno nekome smeta što je LDP tražio da se prizna i narod u Bengaziju, a osudi diktator u Tripoliju.

Ne moramo svi da budemo klimoglavci. Mora biti u čovjeku, pa i političaru, i nekog stava i sposobnosti da ga iskaže. Kao što je Cvetićanin imao priliku, a nije to učinio, da ne prihvati naredbu ministra Jeremića da se povuče iz Zagreba posle odluke vlasti da praktično prekine odnose sa našim susedima nakon proglašenja nezavinosti Kosova. Mogao je da da otkaz. Nije. Bio je vijerni službenik, klimao glavom, čuvao monolitnost porazne državne politike. Iz toga razumem da se sa tom strašnom i pogrešnom politikom slagao. Šta ga tijera da se i danas slaže sa katastrofalnom politikom prema Libiji?

Ja se nikada ne bih stavio na stranu pukovnika Gadafija, ma šta ko o tome mislio. Jovanović je, u čemu ga mnogi podržavaju, stao na stranu žrtava, osudio stradanje nedužnog naroda, bez obzira da li je to stradanje uzrokovao Gadafi ili NATO.

LDP je mnogo puta do sada pokazao da neguje različita mišljenja, da se istinski zalaže za različita mišljenja i stavove. Njihovi poslanici su jedini koji nikada nisu imali blanko ostavke. Dok je tadašnje rukovodstvo lista Danas zdušno podržavalo donošenje Koštuničinog ustava, koji je od Srbije napravio državu Srba i nas ostalih, LDP je bio protiv takvog Ustava. Kao što vijerujem da bi bili i oni koji danas rade na drugačiji način i od Danasa, u teškim uslovima, pokušavaju da naprave normalnu, odgovornu i poštenu novinu. U tom kontekstu, Cvetićanin izgleda kao relikt loše prošlosti.

Što se tiče Vesne Pešić i njenog statusa u LDP-u, jasno je da tu nema ničeg misterioznog. Šta tijera g. Cvetićanina da izmisli događaj, a da ga onda komentariše? Možda mu je teško da shvati da se ljudi mogu razlikovati, čak i u istoj partiji i da svako od njih ima mogućnost sa sam odluči do kada će biti u partiji ili njenom poslaničkom klubu. Vesna Pešić je takvu odluku donela i kratko je obrazložila. Politički savet joj je odgovorio, zato što tamo sede ljudi koji imaju svoje mišljenje. To je, naime, tijelo u kojem su ljudi koji imaju ugled i vrijednost nezavisno od toga da li je predsednica Saveta Vesna Pešić. Ili treba da zaćute, samo zato što se Vesna Pešić sa njima ne slaže? I na tome se sve završilo. Nema izbacivanja, diferencijacije, pljuvanja. Samo politička rasprava. To je valjda dozvoljeno. Ovo ipak nije 1987. godina. Zašto Cvetićanin u svemu vidi repliku svoje sudbine u onoj staroj partiji?