Preneto sa: http://www.e-novine.com/stav/33674-Znanje-verovanje.html

Uostalom, na toj matrici rušena je i prva demokratska vlada. Svi mediji, a ne samo tabloidi, bavili su se Đinđićevim obezbeđenjem, odelima, Dedinjem, preko veza sa tajkunima i kriminalcima, sve do inputiranja odgovornosti za ubistvo Momira Gavrilovića. Koštunica je tim povodom „branio slobodu štampe“.

Podsećanja radi, priča o Čedomirovom džipu lansirana je početkom februara 2001, samo desetak dana nakon izbora Zorana Đinđića za premijera. Lansirana kada su zlikovci digli u vazduh to vozilo. Tada je otvoreno pitanje: „otkud mu džip”, koji je inače koristio tokom čitave kampanje za izbore 2000. godine, a izostalo je pitanje: „ko i zašto ugrožava bezbednost šefa poslaničke grupe DOS”.

Generalno, civilizacijski zastoj ovog društva konstantno se temelji na toj istoj matrici. Svaki put su verovanja pobeđivala znanje. Najsvežiji primer je i otpor prema vakcinisanju. I svaki put se neznanje, među onima koji žive i zarađuju od analitike potpisane titulama, pokriva čvrstim, ali velikim neznanjem. Ali, to je istorijska konstanta. Uvek je uvek bilo lakše manipulisati onima koji veruju i kojih je uvek više. I to je razlog zbog čega podršku nisu mogli da pridobiju ni stari naprednjaci, liberali, reformisti, GSS, pa ni danas LDP. Svaki put se sa ovim političkim opcijama obračun sprovodio na isti način. Prvo ignorisanjem, a zatim, kada to nije pomagalo, spletkarenjem, diskvalifikacijom, prišivanjem ekstremizma i, na kraju, linčom.

Politički rodonačelnici ovakvog stanja pre 12. marta 2003. godine su Koštunica i Dinkić, a nakon ukidanja vanrednog stanja provereni recept zaraze obmanjivanja i razvodnjavanja postaje apsolutno dominantan model političkog delovanja. E, to je dovelo do devastacije apsolutno svih vrednosti.

Kroz brisanje razlika između dobra i zla, Đinđića i Mladića, Čedomira i Legije, etike odgovornosti i bezočne neodgovornosti, kritike i klevete, znanja i verovanja, novina i tabloida, radio emisija i radio Mileva, astronomije i astrologije, pomračenja Sunca i pomračenja svesti. Kroz nenormalnu situaciju u kojoj nas, istovremeno, Mišković optužuje za otmicu, a "čuvari verovanja" za političku prostituciju u interesu tog istog Miškovića.

Između ostalog, zato ovo i pišem u E-novinama koje odlično dijagnosticiraju problem uticaja tajkuna i zloupotrebe politike u medijima. Drugi to ne vide. Primaju informacije i dezinformacije iz medija koje su prethodno filtrirali upravo oni koje zovemo ekonomskim ili političkim tajkunima, a onda sve stranke strpaju u isti koš (u kome su svi sa svima i svi protiv svih). Svako ko ozbiljno čita novine ili pokušava da gleda gotovo negledljive informativne programe naših televizija će to veoma lako primetiti. Samo ako hoće.

U tom haosu, četiri godine egzistira LDP. Sve vreme mu se lepe etikete, od kojih je najdominantnija da smo ekstremisti. Baš kao što je GSS proglašavan ekstremnom strankom kada se zalagao za antiratnu politiku i ljudska prava. U prvom redu zato što smo bili protiv Koštunice i kohabitacije, za ispitivanje političke pozadine ubistva premijera, osporavali način usvajanja Ustava, ali i sadržinu, iznosili racionalan stav o Kosovu. Da li smo nešto pogrešili? Ili su pogrešili oni koji su pokušavali da nas marginalizuju? Ulaskom u parlament smo nastavili da se borimo, upućujući predloge kao što su deklaracija o Srebrenici, antidiskriminacioni zakon, boreći se za usvajanje antimonoplskog zakona čemu je prethodila peticija za formiranje anketnog odbora koji bi ispitao i sam monopol Miškovića. Neumorno smo iznosili desetine argumenata protiv štetne prodaje NIS-a. Koristili svaku priliku da se unapredi značaj obrazovanja, nauke, kulture, ekologije. Učestvovali na antifašističkim skupovima, jedini otvoreno podržali Paradu ponosa. Jedina smo stranka koja se otvoreno zalaže za članstvo u NATO. Jedini smo pozvali Srbe na Kosovu da izađu na izbore. Jedini ukazujemo da ne mogu samo penzije biti prioritet... Jedina smo stranka koja ima nepodeljenu podršku u regionu, šampioni smo regionalne saradnje. Ali, tužno je da je sve ono što radimo jasnije ljudima u Zagrebu, Sarajevu, Banja Luci i Podgorici nego u centru Beograda.

Poznato mi je i to, kao uostalom i svakome ko ovo čita, da je najnormalnije baviti se onima od kojih najviše očekujete i do kojih vam je najviše stalo. Na žalost, u Srbiji se i tada najčešće pribegava verovanjima umesto utvrđenim činjenicama. A šta dobija društvo ako se tako olako usuđujete da iznesete stav koji nije ni utemeljen, ni proveren? I šta ste postigli time, osim što ste nepravedno naneli štetu jednoj stranci, vređajući uzgred i sve njene članove? Među njima sam i ja koja nikada ne bih pristala, niti mi je nužda da trpim autokrate. Na kraju krajeva i meni se u jednom periodu spočitavalo da sam, na čelu GSS, bila autokratkinja. Iako je, kao što znate, epilog bio da sam tu malu stranku, sa jedinstvenim građanskim stavovima u zemlji, zajedno sa kolegama koji nisu odustali od te politike, uspela da sačuvam. A zatim smo je, upravo zato što su verujući uvek bili glasniji i moćniji pa su tako GSS-u oduzeli mogućnost opstanka, investirali u osnivanje stranke sa istim programom, ali većim šansama i uticajem u društvu. Naravno, kao što su i mnogi drugi svoj kredibilitet i rad uložili u stvaranje LDP-a. Na primer Nenad Prokić. Iako je prethodno, u cilju modernizacije zemlje, bio angažovan kao nezavisni intelektualac, zahvaljujući četvorogodišnjem stranačkom iskustvu, ali i slušajući i razgovarajući sa stotinama ljudi, ne samo u većim gradovima, nego i u jednom Tutinu ili Krepoljini, sagledao je hrabrost i ogroman trud koji stranački volonteri ulažu u rešavanju problema. Zato Prokić govori o serpentinama. I zato takvi ne pristaju na stav da su svi političari isti. Zato su odlučili da se angažuju. Takvi su se usudili da menjaju i sebe.

Neki su teško podneli učešće LDP-a u gradskoj vlasti. Na početku odbijajući da sagledaju posledice alternative, danas odbijaju da vide rezultate. A isključivo zahvaljujući LDP-u, prvi put u istoriji Beograda, usvojen je godišnji finansijski izveštaj. Onaj koji republička Vlada krije. Gradska sekretarka ozbiljno je otvorila pitanje trošenja novca u zdravstvu. Ponudili smo nova rešenja u oblasti kulturne politike grada. Departizovali gradsku upravu. Nismo predložili na funkciju nijednog člana LDP-a. Zahvaljujući LDP-u usvojen je generalni urbanistički plan. Sve sa samo 7 odbornika.

Sve je počelo tezom o sukobu interesa predsednika upravnog odbora Direkcije za gradsko građevinsko zemljište, jer je, u jednom trenutku svoje profesionalne karijere, kao jedan među desetinama advokata, i to u dva slučaja od kojih nijedan nema nikakve veze sa gradskim zemljištem, bio angažovan od strane kompanije jednog od vlasnika preduzeća Luka Beograd, koji ima čitav niz poslova i kompanija u ovoj zemlji. Ne razumem kakav je to sukob interesa. Ne može advokat da se, za čitav život, isključi iz svakog posla, društvenog odnosa ili institucije u sistemu u kojem postoji i neko ko je bio nekada njegov klijent. Pa šta to znači? Ja sam bila advokat. Da li sam najbolje što sam umela zastupala sve svoje klijente? Naravno, to mi je, kao i svakom profesionalcu, bila etička obaveza. Da li se slažem sa svim što su oni u svom životu ili poslu uradili? Naravno da ne, niti se time uopšte bavim.

Da li sam bila u sukobu interesa kada sam, recimo, kao poslanica ili predsednica Skupštine, učestvovala u odlučivanju o Zakonu o radiodifuzji ili izboru Saveta RRA, jer sam nekada bila pravna zastupnica ANEM-a. Naravno da ne, jer to nije uticalo na moje stavove i odluke. Čak su me prozivali da radim protiv interesa te asocijacije. Zato ne razumem tu neukost i lakoću kojom se ljudi optužuju. Da li to znači da neko ko je, recimo, zastupao Andriju Artukovića ili Vojislava Šešelja osamdesetih, nužno deli njihove stavove. Ma, naravno da ne!

Uostalom, Odbor za rešavanje o sukobu interesa zaključio je da sukob interesa ne postoji. Ali, valjda je lakše bilo ne verovati u tu instituciju, bez obzira što se ista nije libila da potvrdi sukob interesa za predsednicu Skupštine, poslanike koji su istovremeno i predsednici opština ili ministre članove RIK-a. A upravo je LDP otvorio pitanje sukoba interesa predsednika države koji je istovremeno i predsednik partije, a i premijera u pogleda sukoba interesa kod donošenja monopolističkog zakona koji favorizuje njegovu autorsku agenciju.

Interesantno je i kako se neverne Tome slasno bave finansiranjem LDP-a, iako se prvenstveno finansiramo iz budžeta i podnosimo finansijske izveštaje. A ispred nosa im je jedan realni Toma koji ima daleko veće rashode, a nijedan dinar ne dobija iz budžeta. Nažalost, ostalo je nepropraćeno da smo insistirali da DRI proveri finansije svih partija. Prvo naše.

Ima i onih kojima je odlazak nekih naših članova teže pao nego nama samima. Iako su svojevremeno dali svoj doprinos, tvrdim da ti ljudi nisu otišli zato što su bili onemogućeni da zastupaju svoje stavove u stranci. Naprotiv, odlučili su da podršku traže van nje. I nikada im to niko iz LDP-a nije prebacio. I neće, bez obzira kako se oni ponašali.

Međutim, ne tvrdim da LDP nije pravio greške. Recimo, i sami smo upali u zamku neproverenog verovanja. Pogrešili smo kada Biljani Srbljanović nismo ponudili mesto odbornice u Skupštini Beograda za koje je kasnije tvrdila da je bila zainteresovana, jer smo pogrešno verovali da ona, s obzirom da živi u inostranstvu i da ima profesionalne obaveze, to ne bi ni prihvatila.

I na samom kraju liste, paralelno sa konstantnim spinovanjem da smo ekstremisti, veoma su glasni i oni kojima nismo dovoljno ekstremni. Zamera nam se što smo podržavali predloge vlade koji su doprinosili evropeizaciji ili barem sprečavali dodatni haos i razaranje. I tu se samo radi o neutemeljenim verovanjima koje će činjenice vremenom demantovati. Kao što će se pokazati i da niko nije umro od vakcine. Uprkos onima koji „osećaju i sumnjaju”.