Odlučna odbrana temelja demokratskih vrednosti neprestana je potreba, ne samo zbog njihove loše primene, već i zato što je posao intelktualca i posao državnika različit; intelektualac mora da prepozna pravedne i nepravedne, hvaleći prve i osudjujući druge - i umesto da raspredaju o sveopštoj ljubavi, trebalo bi da teže ka tome da svetom upravljaju pravedni, ili barem oni pravedniji, držeći na uzdi one nepravedne. I tada je uloga intelektualca je da prosudjuje, a ne da se opija osećanjima. Poštovanje prava, pojedinca i istine mora imati svoje nepokolebljive branitelje. Demokratiji njeni protivnici obično u lice bacaju kult prirode i istorije, govoreći kako su njena načela unapred osudjena na neuspeh - jer nemaju potvrde ni u prirodi, ni u istoriji, ni u iskustvu. Uočavamo veliku slabost demokrata, koji odgovarajući na takve optužbe, a ne poznajući prirodu svojih načela, dopuštaju da ih odvedu na tudji teren na kojem unapred gube. A da su ostali na svom, ne samo da bi bili nepobedivi, nego bi i protvnik bio sateran u ugao. Demokrata ne bi trebalo nikada da dokazuje da su njegova načela u skladu sa prirodom i istorijom, jer to je pogrešan kolosek. On mora da odgovori da mu ta načela nalaže njegova savest, koja ne samo da ne podleže prirodi nego, naprotiv, želi prirodu da promeni.

Bit ljudskog nije nije u kolanju krvi i drugim telesnim funkcijama, nego u razumu, a iznad svega u vrlini i istinitosti. Isto tako, intelektualac po svojoj naravi ne sme ljude da razlikuje po biološkim rasama, on mora prihvatiti postojanje moralnih rasa, to jest skupina ljudi koje su znale da se uzdignu do odredjene moralnosti, kao i drugih skupina koje su se za to pokazale nesposobnima. Možda rasa nije najprikladnija reč, jer nema dokaza da je nizak nivo ovih drugih skupina nešto zauvek dato, što nikad neće biti mogućno da prevladaju.

Kada u ime ljubavi brani zlotvore i dokazane izdajnike, intelektualac doslovce izdaje sebe, jer ljubav kao savršeno zavisna od srca, a ne od razuma - nije intelektualna vrednost. Ko propoveda ljubav na štetu pravde, taj je varalica. Isto tako je varalica onaj koji propoveda ljubav radi pomirenja naciona, radi stvaranja nacionalnog jedinstva - jer, zadatak intelektualca nije da stvara nacionalne saveze, to je posao državnika. Niče je u „Ecce homo“ zapisao da nikada neće oprostiti Vagneru što je podilazio Nemcima. Čovek ne pripada ni svom jeziku, ni svom narodu, on pripada samom sebi, jer je slobodno biće. Kada intelektualci propovedaju slobodu samo u okviru sopstvenog zavičaja, i govore da su njihove misli istinske i plodne samo ako su verne “korenima“ – to je izdaja. Oni time čine akt izdaje, jer bi oni prvi mogli da se sete Plutarha koji je uočio da čovek nije biljka i da mu koreni nisu srasli sa zemljom na kojoj se rodio, da se ne bi mogao pomaknuti. Ajnštajn je podsećao svoje kolege koji su tvrdili da su ponosni što žive gde su se rodili, kako tu čast dele s puževima i skakavcima. Bilo bi nepravedno objašnjavati nacionalnu strast kod modernog intelektualca isključivo interesom; ona se može objasniti i jednostavnom ljubavlju. Napominjem da ne bi trebalo osudjivati intelektualca koji želi da se oseća pripadnikom odredjene nacije, koji želi da ostane vezan za rodno tlo, nego onog kod kojega taj osećaj postaje političko opredeljenje i nacionalistička provokacija.

Takodje, pravo je koje ima intelektualac, da objavi rat svojoj državi u ime svog moralnog uverenja. Ako, naprotiv, pogazi svoje moralno uverenje u korist državnog interesa, postaje konformista vredan prezira. On mora prihvatiti i posledice; mora znati da će ga država, ako bude smatrala da je opasan, prisiliti da ispije otrov. To je najbolje shvatio Sokrat, istinski intelektualac, koji nije ni pokušao da se brani kada su ga vlastodršci optužili da svojim učenjem podriva državu, jer je ocenio da je optužba legitimna.

Sartr kaže u manifestu egzistencijalista da se pisac, odnosno intelektualac, mora angažovati u sadašnjosti kao takvoj, uz potpun prezir spram svega što teži ka uzdizanju iznad svog vremena. Takvo stajalište dovodi do sasvim novih kriterijuma u prosudjivanju duhovnih ostvarenja. Ono je na mestu kada ga brane stranački prvaci, ali je izdaja kada ga brane ljudi koji bi morali da zahtevaju da cilj vaspitanja ne bude oblikovanje dobrih boraca koji će znati da zasuku rukave u nekakvom sukobu koji je na pomolu, nego razvijanje duhovnih sposobnosti i osećaja za moralne vrednosti koje nadilaze sadašnji trenutak. Tu može pomoći proučavanje antičkih civilizacija i onih koje su se razvile na njihovim temeljima. Slepo rodoljublje možda na kratak rok spašava carstva, ali tu se postavlja jedino pitanje: da li je uloga intelektualca da spašava carstva? Pre bi se moglo reći da izneveravaju svoj poziv kada kultu rodne grude koji podstiče narode na mržnje ne suprotstave kult pravednosti i istine. Još je u XV veku je pisano: „ Svaki grad, svaka država, svako kraljevstvo mora umreti; jednoga dana će prestati da postoji. Zato gradjanin ne može plakati nad nesretnom sudbinom domovine, kao nad svojom.“ Osvajač Kartagine dok je posmatra u plamenu, razmišlja u sebi: „ I Rim će videti svoj sudnji dan“. Stari Grci i Rimljani su voleli svoje gradove-države, ali su iznad njih stavljali Sudbinu. Antički grad je bio pod božanskom zaštitom, ali niko nije verovao da je sam grad božanstvo. Tek će naši savremenici svoju državu – uz pomoć intelektualaca – pretvoriti u toranj koji prskosi nebu. Oni se ne zadovoljavaju samo podržavanjem političkih strasti; oni unose te strasti u svoje delovanje; oni dopuštaju da te strasti požmu i oboje srž njihove umetnosti, filozofije i nauke. Koliko takvih je poslužilo situacijama kao što je bila ona u kojoj su Luj XIV ili Napoleon tražili da se francuska istorija napiše onako kako dolikuje njihovom prestolu? Takva duhovna vojska svetovne vlasti ne služu Bogu, čak ni državi, stranci, a ni naciji - već praktičnim ciljevima nekolicine. Ono što do sad nikada nije bilo, a danas postoji, jeste činjenica da metafizički zagledeni mislioci svoja transcendentalna razmišljanja uprežu u dokazivanje nadmoći svoje nacije. Plotina, Akvinskog, Dekarta ili Kanta nikad nije zanimao svet prolaznog, pa ni oni koji su verovali u nadmoćnost svog staleža ili nacije, kao što su bili Platon ili Aristotel – to nikada nisu činili. Najgore je što i Crkva, koja u svojoj metafizici poznaje samo Boga i Čoveka, tako često zastupa interese klase ili nacije. To veličanje nacionalne posebnosti unutar institucije koja je vekovima poticala ljude da priguše u sebi osećaj posebnosti kako bi upoznali sebe u božanskom Biću koje nas sve ujedinjuje, sada odjednom hvale nacionalna osećanja. Šta bi o tome mislio Onaj koji je na usta apostola rekao: „Ne postoji ni Grk, ni Jevrejin, ni Skit, već je u svemu Hristos“ - danas kad bi ušao u koju od svojih crkava i video kako se onde vernici mole boginji naciji, s mačem o boku i zastavom u ruci? Metafizičari danas, po prvi put u istoriji, veličaju svoju domovinu, a umanjuju vrednost tudje. Svojom sposobnošću apstraktnog mišljenja podupiru težnje svojih sunarodnjaka za dominacijom. Fichte i Hegel su bili zagledani u trijumf germanstva. Plemenitu devicu koja je poštovala Bogove pretvorili su u furiju koja se samo hvali svojom decom. Da li da pominjem izvesne srpske filozofe i pesnike?

Sublimacija nacionalnih egoizama u apstraktni humanitarizam, kao kod Slobodnih zidara, omogućuje da volimo sve ljude, iako je u stvarnosti neko više, a neko manje dete Božje. Svet je zajednička domovina svih, ili rečeno na hrišćanski način, mesto zajedničkog progonstva. Nevernici su oni koji Crkvi uskraćuju kosmopolitizam i koji Hrista proglašavaju pobornikom nacionalizma. Isusovo Evandjelje ne pretpostavlja domovinu, ono je ukida.

Kad bi mislilac pre svega morao da se angažuje, onda bi njegova glavna osobina morala da bude – hrabrost. Morao bi, dakle, da bude spreman i da umre za svoja stajališta, bez obzira na njihov intelektualni, čak i moralni sadržaj. Aristotel i Dekart, koji se baš i nisu isticali hrabrosšću, zauzeli bi onda skromno mesto u hramu duha. Najuzvišeniji primeri ljudske vrste, kaže Malro, spremni su na svaku zabludu, pod uslovom da se ona plaća sopstvenim životom. To medjutim onda znači, da ga možemo videti i u Hitleru i njegovim sledbenicima. Budući da je svet protivrečan, i misao o njemu mora biti protivrečna. Medjutim, problem sa filozofijom je da su skoro svi filozofi skončali, finansijski i na druge načine namireni, udobno i u dubokoj starosti.

Uloga intelektualaca nije da zakeraju sa strane, već da zaista učestvuju u izgradnji boljeg društva, ruku pod ruku sa svojim istomišljenicima u raznim skupinama, a one mogu naravno da budu i političke. Ne moraju pritom da se odreknu večnih duhovnih vrednosti kao šti su pravda, istina i razum. Ali, moraju imati u vidu da ljubav prema duhovnim vrednostima nije, sama po sebi, duhovna vrednost. Ljubav prema razumu nema ničeg zajedničkog s razumom. S druge strane, kao što kaže Spinoza: „Svet će promeniti ljubav prema dobru, a ne ideja dobra“. Uloga intelektualca nije da menja svet, nego da ostane veran idealu čije održavanje jeste preko potrebno za moralnost ljudske vrste.

Tolstoj se jednom prisetio kako je, dok je bio oficir, ukorio svojeg kolegu zato što je prilikom marša udario vojnika koji se bio udaljio iz stroja. „Nije li vas sram što ste tako postupili sa svojim bližnjim? Zar vi niste čitali Evandjelje?“ Dobio je odgovor: “Zar vi niste čitali vojne propise?“

Večno koje želi da utiče na prolazno uvek će dobiti takav odgovor, i on je veoma mudar. Večna pravda i milosrdje nekad jednostavno nisu dovoljni. I to je, takodje, nešto na šta intelektualci moraju da računaju, kako ne bi postali i ostali duše zgrčene nad zemljom, da se i na njih ne bi odnosilo ono: „Stvorio sam ga da bude duhovan u telu, a on postade telesan i u duhu“; ne smeju da zaborave da ono što se odnosi na mase i na puk, na kraljeve, ministre i političke vodje, odnosno na laike, koji su po prirodi svoga poziva okrenuti ka zemaljskim dobrima – ne odnosi uvek i na njih, već bi trebalo kao neka vrsta klerika, koji opet po prirodi svog poziva ne bi trebalo da teže ka ostvarenju praktičnih ciljeva, da nalaze radost u nezemaljskim spekulacijama. „Moje kraljevstvo nije od ovoga sveta“; i zaista već više hiljada godina možemo da sledimo neprekinuti niz filozofa, umetnika, sveštenika i naučnika čije se delovanje kategorički protivilo delovanju mnoštva. Kada su Leonardu Da Vinčiju zamerili da je ravnodušan spram nevolja koje pogadjaju Firencu, on je odgovorio da mu je duša previše zauzeta proučavanjem lepote.

Ne kažem da bi intelektualac trebalo da ostavi političara samog na javnoj govornici, naprotiv; ali kažem da su intelektualci danas prigrlili političku strast kao glavnu strast: želja za praktičnim delovanjem, žedj za neposrednim uspehom, isključiva usmerenost na postizanje cilja, prezir spram argumenata, preuveličavanje, mržnja, fiksne ideje. Daleka je prošlost kad je Platon zahtevao da se filozof veže lancima kako bi ga prisilio da se brine za državu; filozof se tim poslom danas ponosi, hvali se što je nosilac političke strasti. Problem je u tome što je najveća, ako ne i jedina politička strast danas – nacionalizam. Liberalizam je takodje politički stav, ali od strane modernih intelektualaca danas se tako teško i tako malo zauzima. To još jedan vid kvarenja dobrih običaja duha u njima i degradacija intelektualnog života. Na neki način je to i gubljenje sposobnosti prosudjivanja, jer više nisu kadri da se uzdignu od strasti do mišljenja. Izgleda da je to bit modernog sveta. Zaista, ako ratovi i masovni ljudski sukobi tako uspešno koriste i zloupotrebljavaju opšte i partikularne ideje, gde sve to vodi i šta uopšte znači „rad mišljenja“? Degradacija opštih i univerzalnih ideja u kompleksnim i pragmatičkim strukturama pretvaraju i laike i intelektualce u zagovornike parcijalnih političkih ideologija, pokreta i interesa. Klerika, a pod njima podrazumevam o intelektualce koji su, uprskos svemu, ostali verni univerzalnim vrednostima: razumu, pravdi i sitini, pa mogu zato jasno da razlikuju istinu od laži i pravdu od nepravde - skoro da i nema. Pitanje je da li je i mogućno da ih bude i da budu ozbiljno razmatrani. A veoma je bitno da ih bude, kako bi neko mogao da poriče državne razloge i da ukazuje na trajnost ideala pravde i slobode. To ne znači da bi se trebalo zalagati na potpuni neutralizam intelektualaca, jer se on ipak mora identifikovati s onim političkim oblikom koji mu omogućava da ostane veran svom etnosu, a to je demokratija. A ona nije puka praksa, već zahvaljući svojim najvišim vrednostima, sopstvenim učenjima stvara polje odsustva praktičnih vrednosti. Na taj način ne prepuštaju ipak vodjenje politike samo političarima, diplomatama i vojnicima, već utiču na njih i na politiku otkrivanjem trajnog i univerzalnog u promenljivom realitetu.

Pozivati svoje sunarodnjake da priznaju samo pojedinačni moral i odbace univerzalni, znači oživljavati njihove težnje da se proglašavaju drugačijima, znači podgrejavati njihovu nacionalnu strast i to na nivou koji je mnogo viši od političkog i obitava uglavnom u metafizičkim nivoima koji propovedaju kult slučajnog i prezir prema večnom. Tako pokušavamo da spoznamo sebe isključivo zagledani u sopstveni pupak, u ono po čemu se najviše razlikujemo od drugih, ističući običajna i istorijska, odnosno nekadašnja prava. Od nas se traži da se oslobodimo onih oblika mišljenja pomoću kojih sebe možemo spoznati u onome što nam je zajedničko s drugima, i zakucava nam sudbinu u prostore prošlosti. Shodno tome propagira se uverenje da politički sistemi moraju biti prilagodjeni čoveku kakav jeste, odnosno nedruštven i krvoločan. Takvim intelektualcima - za Nemačku u oba svetska rata, kao ni za Srbiju u poslednja četiri lokalna krajem XX veka, nije bio poguban povredjeni ponos, nego samo to što njena materijalna snaga nije bila ravna tom ponosu. Na taj način, moderni intelektualci nisu samo ismejali univezalni moral, nego i univerzalnu istinu, izdali su i svet kao zajedničku domovinu. Uveli su pojedinačne istine, nemačke i francuske, hrvatske i srpske, kosovske i vojvodjanske, šumadijske i sandžačke.

Gde ide čovečanstvo u kojem svaka skupina silovitije nego ikad postaje svesna svoga interesa na najsebicniji nacin, slušajući svoje novomoraliste koji je uveravaju da je sveta samo onda ako ne poznaje drugi zakon osim svog interesa? Duh mržnje koji je nadvladao, otvorio je i potrebu za nadnacionalnim sudovima, čija omrznutost dodatno potvrdjuje potrebu za njima. A mir će biti mogućan samo ako čovek prestane da traži sreću u posedovanju nedeljivih materijalnih dobara, ako svoje egoizme prevlada prihvatanjem apstraktnog načela; drugim rečima mir se može osigurati samo moralnim usavršavanjem. Opasnost od rečenice: „Svoju ću zemlju uvek podržavati, i kad nije u pravu“, ista je kao i opasnost od rečenice mističnih pacifista: „Nikad neću podržati svoju zemlju, čak i kad je u pravu“. I to je zaludjenost nepristrašnošću, koja kao i svaka druga zaludjenost, vodi u nepravednost. Činjenica da moderne intelektualce treba podsećati na te istine, dokazuje da politikom i svetom ne bi trebalo da upravljaju intelektualci. Čini se da ono što je ljudsko - njima može da bude vera samo ako postane božansko. To su uvideli svi oni koji su bili zaljubljeni u božansko, ali nisu hteli da unište ljudsko. Ali, kao što ne bi valjalo da svetom zavlada vera intelektualaca, isto bi tako bilo strašno da ona prestane da se propoveda laicima, kojima bi tada bilo dopušteno da se posvete praktičnim strastima bez ikakvog stida i imalo želje da se makar malo uzdignu iznad njih. Najbolje bi bilo kada bi im se, dok ismejavaju racionalni moral i kleče pred istorijom, mogle nekažnjeno govoriti istine koje im se ne svidjaju. Ali, ko će obezbediti intelektualcima tu slobodu? Možemo li zamisliti da će jednog dana čovečanstvo, umorno od svojih „svetih“ egoizama i medjusobnih ubijanja, odbaciti oružje i prigrliti ono dobro koje se nalazi izvan njega samoga, jer je postalo svesno koliko je krvi i suza moralo da prolije jer se od tog dobra udaljilo? Takav preporod je moguć, ali nije i izvestan. Da bi do takve uljudbe došlo, moralnu prednost mora dobiti osećanje za univerzalno, koje je naša civilizacija već jednom dostigla tokom takozvanog „grčkog čuda“, zahvaljući sticaju možda slučajnih okolnosti. I danas, evo, živimo kao onaj čovek koji je jednog dana na dnu mora pronašao dragulj i potom dopustio da mu on ponovo potone, pa ga verovatno više nikad neće ugledati.