Kada mi je Tamara Baračkov, studentkinja dramaturgije, plava i tiha, donela svoju ispitnu dramu za treću godinu studija, već posle nekoliko stranica utonuo sam u tamnu i gustu atmosferu komada koji na revolucionarno svež način locira epicentar svih naših nedavnih i davnih nesreća, kloneći se i skoro gnušajući se da koristi makar ijedan domaći toponim. Ipak, o njima je itekako reč u ovom iskoraku medju ionako retkim ozbiljnim refleksijama na katastrofu koja nas je upropastila.

Druga jedna studentkinja, sa Grupe za režiju, Aleksandra Pavlović, smedja i ne tako tiha, što valjda i pripada rediteljima, učinila mi se veoma sposobnom da takvu temu postavi na scenu. Ili, drugim rečima, da na sceni istetovira te tamne engrame, istetovirane već u naše švercovane živote, a da nismo skoro ni reč sebi rekli tim povodom. Ne možemo meriti svoju dobrotu onim što ne činimo.

Nisam želeo da to bude na uobičajen način tretiran tipičan studentski projekat. Njegova neuobičajenost zahtevala je neuobičajen tretman. Povezao sam dve studentkinje, zatim njih dve zajedno sa direktorkom Narodnog pozorišta u Nišu, Biljanom Vujović. A onda njih tri predstavio ministru kulture Nebojši Bradiću, tražeći od njega da podrži projekat autoritetom svog Ministarstva, svojim ličnim, a naravno i finansijskim. Sve to je u rekordnom roku ministar i učinio.

Veoma sam srećan što su dva mlada i talentovana bića dobila takvu vrstu podrške. Sasvim sam siguran da će takvo ulaganje društva ubrzo dati prave i vredne rezultate. To je klasičan slučaj pametne investicije u gradu i državi. Gubici nisu mogućni, a profit je nemerljiv.