Gde god smo bili s legendarnim B Karavanom – svejedno da li je to Topola ili Aranđelovac gde je blistao Nikola Samardžić, svejedno da li je to Šabac ili Loznica koje ni Lečić ni ja ne možemo zaboraviti zbog one mase lucidnog mladog sveta čija radoznalost diže adrenalin, svejedno da li je to Ub, rodno mesto Zorana Ostojića koji je bio ponosan zbog čarobne atmosfere u lokalnom klubu ili neobični Gornji Milanovac nenaviknut na moju viziju zajebancije... o Tutinu i Novom Pazaru koji sam u šest dana dvaput obišao, ili Voždovac, Stari Grad ili Obrenovac, you name it, svejedno ko je od nas govorio – a vođeni nedostižnim Čedinim standardima: da dan traje 96 sati i da ga je potrebno Triput ubrzati – ostajali smo bez daha pred provalom normalnog života, suočeni s ljudima koji su se na tribinama smejali, zabavljali i uživali, odavno umorni od dosadnih političkih govora, spremni da nas prihvate kao jednake, ne kao „visoke funkcionere“ ili „političare“ nego kao svoje najbolje prijatelje.

S takvim navijačima naš klub je već Šampion!

Svašta sam poslednjih nedelja otkrio: da ljudi obožavaju Nenada Prokića i da on poseduje božanski dar uverljivosti; da je Nikola Samardžić spreman da se transformiše u velikog govornika; da mirnoća i ubedljivost Zorana Ostojića nema konkurenciju; da je Branislav Lečić jedinstven po svom oratorstvu i da je to nekakav božanski, predivan dar; da je Milutin Petrović u svojoj iskrenosti naš najveći dragulj... i da sam ja, jebiga, uspeo da razbijem strah od govora na otvorenim prostorima i pred tv kamerama i budem vrlo dobar (3!).

Šta tek reći o Karavanu A čijih 12.000 kilometara matematički svedoči o Čedinoj viziji da se svuda i na svakom mestu Srbiji otkrije istina? Ono što nas je sve – Karavan A + Karavan B – teralo napred bila je i jeste potreba da Srbija prestane da se laže: da ljudima poručimo da je ovo jedna od poslednjih šansi da spasemo ovu zemlju, da je pretvorimo u normalno mesto za život, da Srbija ne bude privatno mentalno igralište za koštunice, iliće, dinkiće, tijaniće, smajlovićke i ostalu gamad koji će odlučivati o našim životima. Kad verujem ja, veruj i ti: oni neće proći! Neće proći jer smo u ovoj propaloj i razjebanoj Srbiji u kojoj Država izgleda kao monstrum – otkrili ljude koji znaju šta im je 21. januara činiti! Ovo nisu tek-tamo-neki-izbori: ovo je glasanje za Život ili Mrak, ovo je izbor između mog prijatelja Milutina Petrovića ili retardiranog Velje Ilića, ovo je izbor između Petra Lukovića i Bore Đorđevića, ovo je izbor između Vas i Njih, nas koji će sutra veseli, najlepše obučeni, doterani otići na biračko mesto da glasaju za Budućnost i njih koji će ubijeni, ucenjeni, uplašeni glasati da sve ostane isto jer ih svaka promena užasava.

Sve ono što smo uradili – a stvarno smo, citiram Milutina: „radili kao konji“ – nije bilo uzalud. Dovoljno je da se setim hiljade ljudi koji su nam objašnjavali zašto je LDP-koalicija nešto najbolje što im se godinama desilo, pa da spokojno, bez frke, sačekam 21. januar i dvostruko ga proslavim: kao Dan kad je Srbija pobedila i dan (malim slovima) kad sam proslavio svoj rođendan!

A ova priča o industrijskom eksplozivu koji se čarobno pretvorio u praškastu smesu boje cigle, pošto je prethodno mutirao iz b92 štapina dinamita u b92 štapiće ispucanih petardi – posvedočila mi je koliko su Oni uplašeni, usrani, u panici, zabrinuti, popizdeli, debilno glupi, izgubljeni, zbunjeni, nespremni, otupavali i totalno u kurcu spram onoga što ih u nedelju čeka! Neće ih spasti praškasta smesa boje heroinske aleve paprike: rečnikom NBA, sledi čišćenje! Da govna stavimo tamo gde im je mesto: na đubrište istorije!

Zato imam samo jednu poruku: We Are The Champions!

Prevedeno na jezik razuma:
No Pasaran.
No Surrender.
Tricom do Života!