Ovo antologijsko otkriće da je Koštunica, negde u ledenom decembru, po Dorćolu, izgubljen u prostoru šetao sovu u društvu savetničkog studenta Vladete Jankovića, studenta kiosk-nauka Dragana Jočića, studenta-sudije Zorana Stojkovića i nesrećnog studenta nečega Andrije Mladenovića za kojeg niko nije čuo narednih sedam godina – tek je početak stvaranja Nove Srpske DSS Istorije: čućemo već ovih dana da su ove protestne kvartet-šetnje bile odlučujuće da Milošević prihvati Lex Specialis; čućemo, ne sumnjam, da je Koštunica sa svojim kvartetom lično jurišao na RTS i »Politiku«; otkriće se da je on, iz pozadine, Vukao Konce narodne pobune i da je – partijskim saopštenjima kojima je mesecima osuđivao demonstracije – u stvari, u zabludu doveo Miloševića, koji je, kad je 24. decembra 1996. čuo da Koštunica ide u šetnju oko kuće, odlučio da digne ruke i ode u kurac.

U ovim predizbornim danima kad će DSS u senci Palme (drveta a ne partnera) pokušati da nas uveri kako je Palma (partner a ne drvo) bio taj koji je organizovao demonstracije u Beogradu – dok je Voja šetao, Palma je kikboksovao – istorija Srbije nikad neće više biti ista. Ako ustreba, Mladenović je priznati da je Voja Kalašnjikov bio Žena U Crnom i da se godinama maskirao kao antiratni aktivista; kad bude potrebno, čućemo od Mladenovića je baš Koštunica, bez vozačke dozvole, vozio bager onog smešnog 5. oktobra 2000. i da mu je umetničko ime »Džo Bagerista«; saznaćemo da Voja The Koštunjavi već godinama za Haški Tribunal radi kao insajder i da kao »krtica« pokušava da zajebe Ratka Mladića.

Da sve ovo nije daleko od istine, dokazuje izjava studenta Zorana Stojkovića da su DSS i NS za Beograd u protekle tri godine uradili najviše »od kad grad postoji«: moje naivno uverenje da je u Beogradu neka druga stranka na vlasti rastopilo se pred argumentovanom činjenicom o »obnovi hiljadu ulica« u DSS-NS-PALMA PLUS pakovanju, što je ravno milenijumskom otkriću da je Vojislav Koštunica šetao 24. decembra 1996. Nije sedeo kod kuće, nije spavao, nije se izležavao kao trut, nego je prošetao do samousluge – vrlo protestno i samoublilački riskantno – da kupi hleb i mleko. Hrabro do jaja! Što mu Andrija Mladenović deset godina kasnije nije zaboravio: tek da nas podseti da samo DSS-istorija sme da nas slepo pogleda u oči!