ŠTA SRBIJA SVE NIJE
Petar Luković | 14.03.2008.
Da je mogao da nas vidi na ulicama Beograda, Zoran Đinđić bio bi ponosan: nepregledne kolone ljudi koji su izdržale i preživele Koštunicu, Tadića, Ilića, Đilasa i ostale količnike nacionalnog množenja – nisu se, kao kad je nesrećno Kosovo bilo na svakodnevnom dnevnom redu, verbalno samobičevale u obrani svete zemlje da bi patnju utišale parom nike patika ili otetim kompjuterom ili ukradenom Zara majicom do ispod sisa, nego su u praktičnom srpskom LDP primeru da je Ideja dugovečnija od Života smehom, čitav a inače tragičan povod iskoristili da kolektivno pokažu šta sve Srbija nije
0240048: THIS IS THE WAY WE MOVE: Pohotna ali strogo intimna potreba da čovek - čak i kad živi u fucking Srbiji što je po definiciji Vojislava Koštunice precizan opis periferije kosmičkog geta - ima tu bizarnu hemijsku formulu da se s vremena na vreme oseti ponosim u kolektivu istomišljenika naročito kad se broje tisućama prisutnih, smestila se 12.3.2008. usred grada Beograda gde je preko desetak hiljada pristalica i simpatizera Liberalno Demokratske Partije (LDP) organizovalo gradsku šetnju povodom petogodišnjice smrti dr. Zorana Đinđića, likvidiranog u atentatu 2003. godine.
Uz savršene meteo-prilike: proleće koje u Srbiju nije navratilo otkako je dr. Koštunica postao Kalif, sunce koje je svojim punk-beatom davalo ritam ovoj čudesnoj procesiji - ovaj živahni, mahom veseli i živopisni skup kao da je energijom prkosa i elementarne vitalnosti odbijao da, po defaultu, ovakav tragičan datum pretvori u još jedno molebansko naricanje.
Da je mogao da nas vidi na ulicama Beograda, Zoran Đinđić bio bi ponosan: nepregledne kolone ljudi koji su izdržale i preživele Koštunicu, Tadića, Ilića, Đilasa i ostale količnike nacionalnog množenja - nisu se, kao kad je nesrećno Kosovo bilo na svakodnevnom dnevnom redu, verbalno samobičevale u obrani svete zemlje da bi patnju utišale parom nike patika ili otetim kompjuterom ili ukradenom Zara majicom do ispod sisa, nego su u praktičnom srpskom LDP primeru da je Ideja dugovečnija od Života smehom, dobrim raspoloženjem, zezanjem i ono što najviše volim - impresivnim kurčenjem jer smo ili mladi ili stari, ali pametni i ništa nam ne možete - čitav a inače tragičan povod iskoristili da kolektivno pokažu šta sve Srbija nije.
Nije Srbija kad se ona brani izjavom Borisa Tadića da nam je cilj da uđemo u Europsku Uniju samo da bismo sprečili da "divlja tvorevina" (Tadićev rečnik) postane dio te iste Unije; ako sam dobro razumeo Tadića - a razumeti Tadića ume samo Tadić ako mu se na SANU prevede - naš jedini cilj ulaska u Europu jeste da zajebemo Kosovo i da samo radimo protiv Kosova i da samo sprečavamo Kosovo da ne uđe u ovaj ili onaj forum ili organizaciju ili udruženje, jebeš sve ostalo: ćeraćemo se još, rekao bi dragi Matija Bećković, Tadićev dragi prijatelj, mada još ne glasač, ali kako je BT krenuo, ima nade!
Nije Srbija kad nam taj isti Tadić kaže da je njegova muza parola "I Kosovo, i Evropa" jer nam Tadić objašnjava da je Kosovo priznalo tek "desetak zemalja" koje su, gle, najvažnije i najbitnije! Možda je, jebiga, odbijanje Šri Lanke da se prikloni Kosovu srpska šansa za trgovinu sa Tamilskim tigrovima ili je - out of blue - Šri Lanka naša najomiljenija država posle moćnog Kipra (hrvatski: Cipra), tko zna šta je u glavi Borisa Tadića, pet godina nakon što je postao Kalif umesto Kalifa, presrećan što se okončalo razdoblje "diktature" i započelo razdoblje "demokratije".
Jebe mi se za Tadića, svečano, čak i ako je i bio na Zoranovom grobu, polažući venac - a morao je programom promocije: rekli mu u EPP DS Štabu da bi zgodno da se pravi tužnim i da makar 30 sekundi zadrži ozbiljan izraz lica, taman koliko kamermanima RTS treba da uhite Predsednika u "tragičnom emocionalnom trenutku", čime bi se pokazalo da Tadić pati i da mu je stvarno žao svega onoga što se 12/03/03 desilo.
A, da se razumemo, zabole ga baš: preko noći dobio partiju, izbacio sve Zorane kadrove, postao DS Superman, uzeo pod svoje milione glasača na priču da je on lep, pametan, finih manira, spreman za kompromise, strpljiv, nekonfliktan, nacionalno osvešćen, tiho zaljubljen u Koštunicu dr. Voju, muška Barbika bez Kena, savršen za svaku vrstu eutanazije: nešto kao Mengele sa ljudskim likom! Prava Devojčica!
Zato je ova gradska šetnja - koliko za Đinđića a toliko protiv Tadića - bila vrsta urbane žurke u kojoj je srpska LDP manjina (od pet do sedam procenata, a možda i više, videćemo) na najnormalniji način odvojila ritualnu Smrt od pravog Života; može Tadić da ujutru postavlja vence na Đinđićev grob i da se čini ozbiljnim državnikom kojeg je sve to tobože potreslo, ali kad hiljade vaistinu Đinđićevih pristalica nagrne na groblje i tamo, u tišini, obeleži trenutak kad je Srbija (officially) nestala sa mape Evrope, onda je to malecki stvarni znak da nekakve normalne Srbije ima. I da, jebi ga, nećemo nikako odustati! Tek sad i tek u ovom času!
02102991: ELECTIONS WILL TEAR US APART: Čitava srpska politička priča automatski je slađa činjenicom da se ovih dana u Srbiji (opet, ponovo, again) za 11. maj (hrvatski: 11. peti) raspisuju lokalni, pokrajinski i parlamentarni izbori; Vlada je pala, objavio je ozbiljnim kosovskim glasom dr. Vojislav Koštunica, objašnjavajući da se nikako nisu mogli saglasati oko politike prema "Kosovu i Metohiji"; Boris Tadić objasnio je da je Vlada pala jer se nikako nisu mogli saglasiti oko politike prema "Evropi"; u oba slučaja - ono što jeste zanimljivo i meni nejasno - tiče se partijske politike: Koštunica kaže da Srbija nikad neće priznati nezavisno Kosovo; Tadić kaže da nikad neće priznati nezavisno Kosovo; Koštunica kaže da hoće u EU sa "Kosovom", Tadić kaže da hoće u Evropu sa "Kosovom", jedino što Koštunica hoće jeste da Evropa kaže koje su srpske granice - dok Tadić misli da je bolje da ih ništa ne pitamo o granicama nego da se uvučemo u EU i odatle im jebemo (kosovsku) majku.
Ovakav slučaj ludila među blizancima još nije viđen u medicinskim krugovima: slažemo se 99 odsto, hranimo jedan drugog da je Kosovo u Srbiji, juče je naš DS ministar Jeremić opet pomenuo pregovore sa Albancima kao jedino rešenje (!!!), nije daleko mogućnost da Amerika poništi sva svoja priznanja poslednjih decenija, sve je na dohvat srpske ruke - ali, jebiga, nešto između Tadića i Koštunice ne štima. Više se ne vole onom ljubavlju kojom su se godinama obožavali i pothranjivali; više nema onog feelinga oralne radosti koji je od Tadića zahtevao da svaki put državotvorno izrazi svoje zadovoljstvo nad Vojinim championshipom; umalo da poverujemo da su Boris & Voja ljubavni duet u kojem jedan uvek popušta da bi drugi zategao.
Neobjašnjivi krah ove ljubavi nije omeo Borisa da, odmah, 12 sati nakon objave o padu Vlade, izjavi kako se on nada da će DSS promeniti "svoju politiku" i da će se, kad to učine, odmah otvoriti mogućnost za novu/staru Vladu u kojoj će DSS biti njegov novi partner; kad čitavu stvar prevedemo na ovdašnju seksualnu priču, čim supruga prestane da se jebe s komšijom - uvek će nam biti dobrodošli partner, naročito kad nam objavi da komšija nije mogao da je jebe!
Ludilo oko izbora gde smo već sve saznali: da Koštunica neće u prvom krugu sa radikalima ali bi voleo da ga sguza primi u drugom, da Demokratska stranka sanja o pobedi sa strankama manjina i kriminalnom skupinom G17 plus, uz pomoć neobično nesrećnog i vidljivo retardiranog Rasima Ljajića, rent-a-Bošnjaka za svaku vrstu analne podrške, da se Srpski Pokret Obnove Vuka Draškovića nudi svima koji su spremni da povrate na ponudu i još se nekoliko puta ispovraćaju na Vuka i suprugu Danu, da se SPS Slobodana Miloševića ozbiljno sprema da podrži Tadića, da Nenad Čanak iz svojih lokalnih finansija/vizija podržava Tadića (koji mu se, inače, gadi), da Srpski radikali čekaju vekovnu priliku da postanu The Vlast u Srbiji... i da LDP juri svojih 6-7-8 odsto... slika je Srbije uoči novih, najnovijih izbora, jebali nas izbori u kojima svakodnevno živimo, večito očekujući da će Narod da odluči. Neće.
Narod je kolektivni kreten koji na kolena pada pred svakom vrstom obećanja: Koštunica im kaže da je Kosovo "lažna drava", oni svršavaju; Tadić im kaže da "Kosovo nikad neće biti član UN", oni svršavaju; RTS im kaže da su Srbi zapalili "granične punktove", oni svršavaju. Nijanse u razlikama između Nikolića, Tadića i Koštunice odavno nisu bitne: čas je, prijatelji, kažu nam, da svi zajedno ostvarimo ideju: "I KOSOVO, I EVROPA." Biće, naravno, ono što će se desiti: "NI KOSOVO, NI EVROPA." Samo je to prostor u kojem ćemo se godinama kretati. Unatraške, naravno, jer protiv sveta možemo ići samo tako da ne poštujemo nijedno pravilo!
01100908: BLEED IT OUT: Primalni strah da će, daleko bilo, bleed it out, Predsednik Boris Tadić u svoje izborne vizije uključiti LDP - odagnat je njegovim ljutitim interviewom na TV B92 u emisiji novak-DS-članice a voditeljice Olje Bećković, rešene da iza sebe ostavi erotski baggage Koštunice i kao New DS Woman posveti se mucajući finom Borisu, dajući mu dva sata da kenja naokolo; u frivolnom napadu lupetanja, Boris The President odbio je teorijsku mogućnost da sa strankom LDP uđe u predizbornu koaliciju, izoštravajući fokus do tačke priznanja "da on ne zna šta mu ta stranka radi iza leđa".
Ovakvo homofobično ludilo u obliku lutajućeg penisa koji kruži oko njegove ženstvene zadnjice bilo je samo uvod u Tadićevo priznanje da on zna da "Čeda Jovanović nije za njega glasao" u poslednjem krugu izbora, što je spektakularni pulp: je li ga Boris snimio, je li ga pratio iz vojnog DS satelita, otkud Boris zna šta je Čeda s listićem uradio, možda ga je sažvakao ili pocepao ili regularno ubacio u tzv. kutiju, reci nam, Borise, kako nas pratiš?
Sad kad je sve jasno: da Boris Tadić ne pripada nikakvoj razumnoj opciji jer je to čovek koji nema opciju nego predsedničku fotelju - divno je čuti da neće ništa da ima sa LDP. Horror-opcija glasi: da podrži LDP i pozove nas u kampanju za njega i Đilasa i Šapera i Krstića i Dinkića!
Pametni Tadić, gadljiv na svaku LDP nijansu, srećom, ostao je veran sebi: slatki, Kosovom natopljen penis Vojislava Koštunica izazovniji je od gorkih europskih integracija; jebeš Čedu, hoćemo Voju!
Borise, Nikoliću!
