001: KAKO JE VOJISLAV KOŠTUNICA OTKRIO DA NE UME DA PLIVA JER SRBIJA NEMA MORE A NEĆE GA NIKAD NI IMATI OSIM AKO NAS CRNA GORA I HRVATSKA PONIZNO ZAMOLE DA SE UTOPE U MEDITERANSKU SRBIJU: Kad kroz tri meseca zaludne televizijske ekipe iz rustikalno-dementno-televizijske "Beogradske hronike" budu anketirale uplašene građane hajdučkim pitanjem "Sećate se Milorada Čavića?", sva je verovatnoća da niko neće ni u memoriji srpskog sećanja prepoznati da je reč o potrošnom vodenom heroju čija je slava trajala točno onoliko koliko i njegov rekord na Europskom prvenstvu u plivanju, nešto oko pedesetak sekundi. Nesrećni Čavić koji se od svih mogućih sportova bavi plivanjem - inače, neverovatno popularnim u narodu koji se primarno boji vode u različitim oblicima, svejedno da li je u pitanju kupanje subotom, umivanje jednim prstom ili tuširanje pod prisilom - nacionalnu slavu stekao je nedavno usred Holandije, kad je nakon pobede na 50 m leptir stilom, kurčevito obukao majicu "Kosovo je Srbija", ogrnuo se toplim krilom orla sa srpske zastave i bio, odmah, po kratkom postupku, suspendovan jer se bavio onim što je najstrože zabranjeno: politikom u sportu.

Čavić - koji inače živi u Americi maltene čitav svoj život i koji tek polako uči srpski po priručniku večitog prestolonaslednika i nesuđenog nam kralja Aleksandra Karađorđevića ("Ja volela ovu zemlja"), otkrio je da obožava Kosovo tek nakon što je ono postalo nezavisno; budući da je retko bio u Srbiji a tek nikako na Kosovu, plivačka bol za teritorijom počela je da ga muči svaki put kad se iz leptir stila prebacivao na leđnu disciplinu što ga je, istovremeno, ispunjavalo neizrecivim ha-dva-o-ponosom; da bi doakao zlikovcima, ladno je obukao majicu sa sloganom Koštuničine sekte, šepurio se pred kamerama desetak minuta - dok ga Evropska Plivačka Federacija (LEN) nije još ledenije odjebala, zabranila mu da se dalje takmiči, što je, razume se, bio savršeni povod da se čitava Srbija skandalizuje i potvrdi da je vaskolika kosmička zavera na delu i da je jadni Čavić žrtva antisrpske mržnje posebno usredsređene na bazene sa srpskim plivačkim življem.

Već viđeno: preko noći je Milorad Čavić postao član Srpskog Pokreta Otpora, butterfly-dokaz da nas odvajkada mrzi Europska Unija i da neprijatelji koriste svaku priliku da nam onako standardno komunistički podmeću klipove u točkove našeg plivačkog razvoja; tisuće komentara na različitim internet-forumima odavali su počast hrabrom, beskompromisnom, nacionalno svesnom i mudrom Čaviću - sve vreme pitajući se šta bi se desilo da je Naš Swimmer nosio majicu sa natpisom "Free Tibet"?

Ne znamo šta bi se desilo jer Čavića Tibet nije interesovao; interesovalo ga je Kosovo, ćirilicom je to objasnio na majici - i zbog toga se vratio u svoju Drugu Domovinu (Srbiju) gde su ga na aerodromu dočekali profesionalni rodoljubi sa sve srpskim zastavama i uveravanjima da svet nikad nije video takvog plivača, seremo se mi kolektivno na Marka Špica sa njegovih sedam-osam-devet olimpijskih medalja davne 1972., ovo je 2008. a Kosovo pripada Miloradu Čaviću!

Kako to obično biva, prvi koji je ovu Napaljenu Amerikanizovanu Budalu (hrvatski: Čavića) privukao k sebi bio je Vojislav Koštunica, tehnički premijer Vlade u permanentnoj ostavci; u prisustvu onesvešćenog Čavića kojem je leptir uleteo u kraul mozga, dr. Kalašnjikov pozvao je Plivačku federaciju da povuče odluku na isti način kao što poziva USA da "ponovo počne da se drži međunarodnog prava".

Premijer je još naglasio da je Čavić spreman za nove rekorde (radi li to Koštunica honorarno kao plivački trener?) i da je on na majici "prepisao najvažniji deo Povelje UN". Sreću što je Čavić izgubio šansu da osvoji još dve medalje - Koštunica nije pominjao: sreća zbog Čavićeve eliminacije se podrazumeva, jer samo tuđa, Čavićeva žrtva je prava žrtva, naročito kad se ne tiče Premijera koji nikad nije voleo vodu, mrzeo plivanje, jedino voleo plavo srpsko more dok na mapama meri koliko je Srbija velika i koliko će tek biti velika pod njegovom gvozdenom rukom!

Danas je sreda i već se niko ne seća Čavića: čak ga je i Koštunica izbacio iz srpskog medijskog bazena! Svaka čast, majstore: a sad, po rečniku Aleksandra Karađorđevića, polako: "Kosova je Srbija... kad bismo se zezali". Čisti butterfly u stomaku! Vredno za novu majicu! Sa crnim albanskim orlom!

002: KAKO JE DRŽAVOTVORNA SRBIJA KOJA TOLIKO DRŽI DO LJUDSKIH I POSEBICE DO MANJINSKIH PRAVA OŠTRO, OŠTRIJE I NAJOŠTRIJE REAGOVALA NA KINESKI MASAKR NA TIBETU: Krvavi obračun na Tibetu gde je prijateljska kineska Vlada "uspostavljala kontrolu" nad "pobunjenicima" i gde se u off-komentarima govori o stotinama ubijenih, konačno je izazvala žestoku reakciju Ministarstva inostranih poslova Srbije koju vredi citirati u celini i celosti kako bi objasnio stepen strahopoštovanja u disciplini oralne zadovoljštine celokupnoj Vladi Kine i čitavom kineskom narodu kojem smo voljni pojedinačno da pušimo po svakom individualnom zahtevu.

Ovako se to radi: "SAOPŠTENJE MINISTARSTVA SPOLJNIH POSLOVA POVODOM SITUACIJE NA TIBETU": "Povodom nedavnih nemira na Tibetu, Republika Srbija ponavlja svoju principijelnu podršku politici 'jedne Kine' i poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Narodne Republike Kine. Republika Srbija zastupa stav da je Tibet unutrašnje pitanje NR Kine i uvažava politiku kineske vlade prema Tibetu kao autonomnom regionu. Republika Srbija zahvaljuje Narodnoj Republici Kini na doslednom poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije, Povelje UN, Rezolucije 1244 i osnovnih načela međunarodnog prava, kao i na zalaganju da se pitanje Kosova i Metohije reši mirnim putem, iznalaženjem obostrano prihvatljivog rešenja."

Kad prevedemo ovu poruku ministra Vuka Jeremića, najboljeg druga Borisa Tadića, dolazimo do dešifriranog teksta: Ubij, zakolji, da Tibetanac ne postoji! Očekuje se, naravno, da nam NR Kina odmah uzvrati sledećim priopćenjem koje glasi: "SAOPŠTENJE MINISTARSTVA SPOLJNIH POSLOVA KINE POVODOM SITUACIJE NA KOSOVU": "Povodom nedavnih nemira na severu Kosova, Republika Kina ponavlja svoju principijelnu podršku politici 'jedne Srbije' i poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije. Republika Kina zastupa stav da je Kosovo unutrašnje pitanje Republike Srbije i uvažava politiku srpske vlade prema Kosovu kao autonomnom regionu".

Toliko o srpskoj hrabrosti.

003: KAKO SE ISPOSTAVILO DA SU NAŠI VOLJENI POLITIČARI NEOBIČNO SIROMAŠNI I DA JE POLITIKA PROMAŠENA FINANSIJSKA INVESTICIJA U KOJOJ SE VEČITO GUBE PARE: Mesec i po dana uoči najnovijih historijskih, sad-ili-nikad-izbora koji će nam, kažu nam, odlučiti hoćemo li u Evropu ili ćemo sa Rusijom negde u Sibir, kampanja za naročito glupe i posebno retardirane glasače započela je busanjem u finansijska prsa tko od srpskih političkih prvaka manje poseduje; pod latinskim devizom "tko ništa nema, ništa mu ne nedostaje" među prvima se javio Boris Tadić, pismeno podastirući da ne poseduje nikakvu "nepokretnu ili pokretnu imovinu" što bi, po mišljenju njegovog reklamnog štaba, trebalo da nas baci u sentimentalnu žalost već viđenu u vreme predsedničke kampanje kad je na svom sajtu Boris Poor Tadić tvrdio da njegova familija nikad ništa nije imala, ni stolicu, ni sto, ni krevet, valjda su spavali na podu, a Boki Taki u drvenim kolicima koja su mu uvek bila neudobno žuljevita.

Fascinantan podatak da već odrasli Boris Tadić u svojim pedesetim godinama "ne poseduje ništa" jeste alarmantan podatak: kakav je to The President koji ništa tokom godina nije stekao, šta je taj manijak radio svih ovih godina, poseduje li taj čovek makar usisivač ili crevo usisivača ili frižider ili mašinu za veš. Počinjem da se brinem da Boki Taki sem funkcije nema ništa - ako mu oduzmu funkciju, oduzeli su mu život! Jebeš beskućnika koji je Predsednik!

Unezvereno srećan što zahvaljujući ocu imam dvoiposoban stan u vlastitom vlasništvu (nešto što Predsednik nikad neće imati) i što sam svega 91.000 dinara u minusu i što se minus uskoro ukida pravičnom odlukom Narodne banke da ovakvi poput mene ne opstruiramo fantastičan privredni razvoj Plivačke Srbije - jedva sam čekao da se oglasi Božidar Đelić, potpredsednik teh. Vlade, bivši ministar finansija i slučajno ex-direktor nekakve velike europske banke; sem vile od 900 kvadrata (koju je isplatio kad mu je pomenuta Banka dala četvorogodišnju otpremninu, što je inače normalni i svakodnevni običaj!), Đelić poseduje neki stančić, neku livadu, sedamdesetak tisuća eura u banci, a živi kao podstanar jer je vilu iznajmio nekoj firmi koja mu plaća svega tri tisuće eura mesečno! As Tears Go By, rekli bi The Rolling Stones!

Tužne priče o tužnoj sadašnjici spektakularno je okončao najveći srpski demagog Mlađan Dinkić (Gay 17+) koji je novinare pozvao u goste u svoj dvosobni stan, objašnjavajući i žaleći se kako u spavaćoj sobi "drži tri gitare" jer čovek nema mesta od siromaštva prostora upriličenog samo za ovu priliku; jedino vlasnik jednocifrenog IQ mozga može da pomisli da Mlađan Dinkić nema para i da je njemu, baš kao Đeliću, devizni račun zakucan na tričavih i mučeničkih 70.000 evra.

Istina da Dinkić - nerealno potcenjivački - poseduje bar desetak miliona evra uredno uskladištenih u stranim bankama, nije deo priče o imovnom stanju jer u toj karti nigde ne piše da se moraju prijaviti računi ili nepokretna imovina u inozemstvu; zato je važna gitara baš kao i ministrov humanitarni gest da gostima novinarima odsvira svoju najnoviju pesmu. Na koju mu se unapred poserem u ime siromaštva, teškog života i potrebe da nas sve pravi idiotima.

Dinkić, Đelić, Tadić - ljudi koji nemaju ništa. Još samo da im poverujemo pa da na izbore glasamo za ove siromahe iz DS koalicije! Pre će Koštunica nastupiti na 100 m leđno, nego što ću glasati za ovu decu Charles Dickensa!

Čaviću, vrati se, sve ti je oprošteno!

PS: Ovaj tekst nastao pod dejstvom antisrpskih plivačkih grupa: The Madd, The Elderberries, The Draytones, Ceasers, The Durbevilles, Secret Beaty Cream, Panic At The Disco, Kid Dakota, Video Nasties, They Live By Night, Glasvegas, The Oh Sees, Mixel Pixel, Julie Ocean, Clara Luzia.