Omiljeni srpski sport - zaborav, ni danas, u Tadićevoj guberniji Srbiji, baš kao juče u Koštuničinom vilajetu, nije izašao iz mode. Naprotiv, podlom i sramotnom Deklaracijom o pomirenju između Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije, zaborav spram najstrašnijeg perioda novije srpske istorije - postao je državotvorna religija: opijum za narod podrazumeva da se kolektivno lobotomiramo, da se ne sećamo užasnih zločina počinjenih u ime frankeštajnovskog srpskog patriotizma, da zaboravimo silovanja, klanja, progone, bombardovanja gradova, koncentracione logore ili genocid u Srebrenici. Taktika amnezije, tako bliska plitkoumnoj filozofiji tadićizma, postaje farsa onog časa kad, recimo, ovdašnji ministar inostranih poslova Vuk Jeremić, u epohalnom trenutku posvećene poremećenosti izjavi da je Srebrenica „unutrašnji problem Holandije", što bi, recimo, analogijom značilo da je Aušvic „unutrašnji problem Izraela".

Briljantno napisana, suzdržanih emocija bolna knjiga Petera Maassa o tragediji bivše Jugoslavije više je od reportaže; ovo je jedan snažan poziv na razum, čast i saosjećanje u ime svih zaboravljenih žrtava.
Elie Wiesel.

Ukratko, istinite a grozne priče o ratu u kojem Srbija „nije učestvovala", što su nam na nos devedesetih godina nabijali Slobodan Milošević, Mihailo Marković i naročito Vladislav Jovanović (ondašnji ministar inozemnih poslova, starija verzija Vuka Jeremića), nikad se u srpskim medijima nisu primile; u Dubrovniku su, sećate se, navodno gorele automobilske gume, ustaše su se međusobno ubijale, nikakvog bombardovanja nije bilo, daleko bilo da su Crnogorci nešto razorili; same su Sarajlije, dobrovoljno, odlučile da budu u blokadi 44 meseca: među sobom su se gađali granatama, iz dosade, ali i da namerno okrive nevine Srbe, večite žrtve; u holandskoj Srebrenici, poručuje nam se i danas, nikakvog genocida nije bilo jer The Serbs genetski nisu sposobni za zločin, sve je to delo masona, vatikanskih agenata, naročito ljupkih terorističkih organizacija kao što su CIA ili FIFA ili NBA; Vukovar su razorili Hrvati da napakoste Srbima; „Škorpioni" su pred kamerama, a uoči likvidacije Muslimana, predstavili mali umetnički performans koji se, artistički, oteo kontroli; masovna streljanja Albanaca bila su psihološki odgovor na srpsku nervozu izazvanu neprijateljskim provokacijama; konačno i definitivno i zauvek - srpski savet glasi: nećemo o ratu, bre, sad kad imamo „Operaciju trijumf" i kad se naveliko mirimo preko raspevanog emotion masakra na B92, kome sad pada na pamet da se vraća u prošlost i ruši nam miroljubivi koncept Velikog brata?

Pada na pamet e-novinama i to preko knjige Petera Maassa „Ljubi bližnjega svoga" („Love Thy Neighbor"), objavljene u Americi davne 1996. godine; knjiga se, u svega 500 primeraka, pojavila u Bosni 1998. godine (izdavač MES), ali ne u Srbiji i Hrvatskoj; makar ta činjenica o nečemu govori. To cut a long story short, Maassova knjiga jeste najbolje delo u krvavom balkanskom ratu; stotine ljudi, pisaca i novinara, pisalo je o ratovima u Bosni i Hrvatskoj, ali niko nije kao Maass uspeo da tu esencijalnu, zločinačku strahotu prevede u fascinantnu dokumentarnu literaturu; Maass sebe ne gleda kao neutralnog svedoka, on nije „objektivni" novinar, on je učesnik užasa u svakom trenutku, svejedno da li razgovara sa silovanim ženama iz Foče ili sa zločincima pod kokardom. Način na koji Maass piše izaziva profesionalno divljenje: svaka njegova rečenica elementarno je remek-delo, sposobno da čitaocu stvori sliku od koje se i kad bi hteo ne može odvojiti; Maassove moralne dileme - tako neprilične za američke novinare - u knjizi postaju ključni oslonci Pravde i Istine, majstorski otvorene u svojoj beznadežnoj iskrenosti; niko kao Maass nije bolje nije opisao Balkansko Ludilo, ali, istovremeno, nije ni pokušao da bude neutralan. Stavio se tamo gde je svakom piscu mesto: na stranu žrtve, odakle je procurila jedina moguća istina o najstrašnijim srpskim zločinima.

U nekim SF vremenima, Maassova knjiga bila bi obavezno štivo za lektiru; umesto da čitaju bljuvotine Dobrice Ćosića („Daleko je sunce"), neka buduća država Srbija napravila bi otklon ka prošlosti samom činjenicom da „Ljubi bližnjega svoga" bude deo obaveznog školskog programa; ali, budući da se nakon Deklaracije o pomirenju to nikad ne može dogoditi - jer bi Maass mogao biti optužen za iskonsko antisrpstvo, zaveru, neko bi otkrio da je on Jevrejin što je finalni dokaz da je srbomrzac - ostaje ovaj feljton na portalu e-novine, kao mali doprinos tezi da bez znanja o prošlosti nikad nećemo imati budućnost.

Nešto slično, u vrlo efektnom tekstu Radovan Karadžić i Treća opsada Haga na sajtu Peščanika, napisao je profesor Vojin Dimitrijević: „Pre svega, period u toku 1992. godine ostaje potpuno nerasvetljen. To je vreme 'osvajanja' Prijedora i drugih mesta, uspostavljanja srpskih kriznih štabova, osnivanja pomenutih logora i još mnogih drugih, pokušaja da se sa tih teritorija proteraju svi muslimani i Hrvati, donošenja tragikomičnih rasističkih propisa kojima se nesrbima zabranjuju kupanje u reci i šetnja korzom, sravnjivanja džamija sa zemljom, upotreba snajpera protiv pešaka u Sarajevu itd. Treba se setiti: izveštaji o takvim događajima, kojih naravno nije bilo u Miloševićevoj Srbiji, izgledali su toliko monstruozni da su i za mnoge van Srbije bili neverovatni i neočekivani s obzirom na sećanja iz Drugog svetskog rata i zaklinjanja da se takve stvari neće ponoviti, bar u Evropi. Trebalo je mnogo dokaza da se savesni novinari (a ne dežurni srbomrsci kojih će uvek biti) ubede da ovakvi ispadi nisu bizarna slučajnost nego deo svesne politike. To se desilo kada se ispostavilo da između načina na koji su se zaposedala i čistila razna mesta u BiH postoji sličnost koja nije slučajna i ne može se pripisati sadizmu raznih zapovednika i besu običnih boraca. Tako na scenu stupaju Karadžić i drugi članovi bosanskog srpskog rukovodstva, tim pre što u javnim nastupima ne kriju svoju nameru da zaposednu i očiste što više teritorije, osvete se za Kosovo, istrebe poturice itd."

I dodaje profesor Dimitrijević:

„Malo ko, sem e-novina, hoće da objavi neka sećanja na to kako je početkom devedesetih izgledalo u Sarajevu, na Palama, u Prijedoru, Višegradu, Zvorniku, Trebinju. Da li je to deo istine kao istine, a ne deo sudskog procesa Karadžiću? Jedan naš intelektualac svojevremeno je rekao da neće da mu Haški tribunal piše istoriju. Niko nije za to da se istorija piše samo po sudskim presudama. O Trećem rajhu se saznalo još mnogo što-šta posle objavljivanja Nirnberške presude, koja se ne odnosi ni na Hitlera, ni na Gebelsa, ni na Himlera. Da je po Nirnbergu, oni su se ubili nevini (...)

Naša javnost ne bi zbog ljubavno-neprijateljskog odnosa prema Haškom tribunalu trebalo da dozvoli da novija istorija srpskog naroda i njegovih vođa ostane nenapisana. Pisaće je drugi, pa ćemo opet da se ljutimo. Ili će se možda pisati kasnije, kada se svaka kritika ili ružna reč upućeni Miloševiću i Karadžiću i njihovim izvršiocima jednom prestanu smatrati dokazom neprijateljstva prema celom srpskom narodu. Dotle ćemo se baviti strašnim Holbrukom, strašnim Hogarom i kurvom del Ponte i hteti da znamo što više o tome šta je dr Dabić radio i poučavao dok je imao lažnu bradu i brkove. Obrijani i podšišani Karadžić nas se više ne tiče - otišao je u istoriju".

Srećom, tu je Peter Maass koji nas feljtonom u e-novinama podseća šta se dešavalo početkom devedesetih godina, kad je „rat za oslobođenje" bio u modi.

Uprkos Deklaraciji, e-novine vraćaju vas u najstrašniju prošlost.

Tamo, odakle je sve počelo.

Preneto:

E novine