Srećom po Srbiju, ovaj podli hrvatski potez kojim se Srbija pokušava optužiti za genocid, rušenje hrvatskih gradova, ubistva civila, krađu kulturnih dobara - iste je večeri ućutkan miroljubivom izjavom izvesnog Vuka Jeremića, koji se samo za ovu priliku pojavio u Drugom dnevniku RTS i obznanio (hrvatski: obeznanio) da sledi kontratužba Srbije protiv Hrvatske, jer pomenuta zemlja „nije na adekvatan način odgovorila na ruku pomirenja" pruženu (hrvatski: prženu) u nekoliko navrata kad smo im bratski poručivali da „ostavimo prošlost iza sebe", da zaboravimo ko je koga napao, ko je koga držao pod opsadom, ko je kome rušio gradove, tko je tkome palio gume po Stradunu, tko je raketirao Zagreb. Zašto bismo se opterećivali takvim sitnicama kao što su masovne grobnice, ili Ovčara, ili Lovas, u času kad smo bili spremni da im oprostimo naše zločine?

Takva vrsta nezahvalnosti nije mogla proći nekažnjeno: u svom istorijskom gnevu podržanom odgovarajućom televizijskom pantomimom, Vuk Jeremić je zapretio da će kontratužba „biti prilika da se čuje istina o zločinima koje je Hrvatska počinila nad Srbima tokom 1995. godine, ali i u Drugom svetskom ratu". Podrazumeva se da će se ići još dublje u istoriju: ispitaće se zločini Hrvata iz svetlog srednjeg veka, mlađeg kamenog doba, kao i masakri nad srpskim dinosaurusima u Parku iz doba jure. Temeljiti Jeremić ništa nije prepustio slučaju: poručio je Hrvatima da će „morati da se suoče sa istinom pred Međunarodnim sudom pravde". U doslovnom diplomatskom prevodu brat Jeremić je rekao: „Slažemo se, neka se utvrdi istina, neka se ova stvar stavi na sud istorije i na sud pravde i zbog toga ćemo im (Hrvatima) pružiti priliku da odgovore na tužbu Srbije za ratne zločine, za etničko čišćenje počinjeno na teritoriji Hrvatske 1995. godine".

U žaru miroljubivih pretnji, lobotomirani Jeremić nekako je ispustio iz vida da su pre 1995. godine postojale još neke godine. Recimo, 1991, 1992, 1993, a naročito 1994. godina. Postoje izvesne indicije da se tokom te istorijske pauze (jeremićevski: ove stvari) dogodio srpski narod u Hrvatskoj preko svojih ratničkih ispostava: balvan-revolucije, SAO Krajine, Milana Martića, Milana Babića, srpskih dobrovoljaca i pesnika koji su pohodili najzapadnije srpske zemlje, paravojnih jedinica sa i bez kapetana Dragana, oklopnih vlakova kojima nisu trebale tračnice već su slobodanski lebdeli iznad šina, klanja hrvatskih civila, progona svih nesrba iz vekovnih srpskih zemalja, da bi u poslednjoj fazi mentalne razularenosti odbili plan Z4 (srpski: 3-4) kojim bi ova nakazna tvorevina dobila veću autonomiju od Vatikana. Sve je to pojeo Jeremićev nenadjebivi zaborav. Za njega, eventualni rat u Hrvatskoj u kojem, razume se, Srbija nikad nije učestvovala (Velimir Ilić u Novostima: „Nismo bili agresori, i čega bismo se bojali"), počeo je tek avgusta 1995. godine kad su Srbi u operaciji Oluja postali žrtve.

Kad bismo preveli Jeremića na zločinački hrvatski, on je u stvari očajan: taman smo bili velikodušno spremni da zaboravimo šta su sve naši hrvatski Srbi radili Hrvatima tokom nepostojeće četiri godine rata, umalo smo pristali da se ponašamo kao Milošević i zaboravimo da je Oluja ikada postojala, uveravali smo Hrvate da u vreme srpskog ludila nismo bili članica UN i da nismo potpisali Konvenciju o genocidu, samim tim ne možemo da odgovaramo za klanja i sranja naših sunarodnika koji se opuste, kreativno izbezume i puste mašti na volju čim saznaju da nisu članovi UN i da ih ne obavezuje Konvencija o genocidu. Taj genetski kod tuge koja ophrva nežnu srpsku dušu čim je izopće iz međunarodnih institucija logično se završava masakrom po receptu svetog vladike Nikolaja: „Ko se ne osveti, taj se ne posveti".

Nepravedni i nezasluženi Međunarodni sud pravde pravi se blesav: pa nije Srbija samu sebe isključila iz UN, već su to učinili naši vaskoliki neprijatelji, čime se naglo oslobodila pozitivna energija da stvari rešavamo u skladu sa vekovnom tradicijom - ubij, zakolji, da Hrvat ne postoji. Iskoristimo pruženu šansu dok nas ponovo ne prime u UN, kad ćemo, nažalost, silom prilika, morati da se prilagodimo pravilima zloglasnog međunarodnog poretka koji ne pokazuje baš nimalo razumevanja za opravdani genocid.

Nakon svega, ključni srpski argument odbrane jeste da „predmet hrvatske tužbe ne mogu biti događaji pre 27. aprila 1992. godine kad je formirana SR Jugoslavija, budući da tužena država do tada nije postojala". Sledom ovakve logike srpskog pravnog tima (predvođenog nepostojećim Tiborom Varadijem) možemo zaključiti: nije bilo napada JNA na Vukovar; isti grad se sam od sebe urušio u lukavom pokušaju da okrivi Varadijeve nalogodavce; nije bilo mrtvih u Vukovaru, sve je to perfidna fotomontaža formirana posle 27. aprila 1992. godine kad je photoshop počeo zaverenički da radi protiv kompjuterske Srbije; treba li ponoviti - Srbija nije bila u ratu, niti je rat bio u Srbiji (srećom); nikog nismo napali, kome se učinilo da Srbija ima agresorske ambicije, halucinirao je na sopstvenu odgovornost posmatrajući vukovarski photoshop; Vukovar je danas živ i zdrav, ništa mu se nije desilo, ko ne veruje - neka pita Jeremića, jer 1991. nije u opisu njegovog radnog mesta.

A neka Hrvati znaju da tekma na Međunarodnom sudu pravde traje svih 90 minuta. Što bi za Press rekao advokat Toma Fila, savetnik aktuelnog vicepremijera Ivice Dačića: „Veoma je dobro što će Srbija uzvratiti kontratužbom, jer mi imamo više osnova da njih gonimo, nego oni nas. Koliko stotina hiljada ljudi je samo proterano iz Hrvatske, a koliko je ubijeno. E, to je neosporni genocid".

S takvim savetničkim argumentima, Srbija spokojno čeka novo suđenje (hrvatski: navikli). Mnogo smo jaki!

Preneto:

E novine