U vremenima kada je u društvu toliko smrdilo - a novinari o tome otvoreno govorili i pisali - da od provetravanja ne bi bilo velike koristi, na žalost i sramotu, letele su i novinarske glave!

Smemo li i možemo li od ovog pokušaja utvrđivanja nove medijske strategije očekivati nešto drugo i nešto više? Osim, da će barem glave ostati na ramenima? Pesimisti odgovaraju potvrdno, jer po njima, stanje u medijskoj sferi nikad nije bilo bremenitije. Optimisti su ubeđeni, da sve u Srbiji, pa i stanje u medijima i novinarstvu, može biti i gore! Iako sam rođeni optimista voleo bih da, u ovom slučaju, u meni prevlada profesionalni pesimizam.

Novinar sam tri i po decenije i osvedočeni poznavalac punog značenja narodne mudrosti da: Nema šale kad se učkur dreši! Drešio ga neki udbaški cenzor, posvećeni vođa ili njegov provincijski klon, partijski komitet, samozvani vojvoda ili instant kaplar, zakleti boljševik, nadobudni radikal ili nabeđeni demokrata– bivalo je sasvim svejedno.

Ma koliko put u pakao, često, bio popločan dobrim i plemenitim namerama u ovoj narodnoj izreci sublimisano je šest decenija stradije srpskog novinarsta. Ona, na žalost predstavlja i mentalnu scenografiju i duhovni milje u kojem smo zaglibilii u nešto što se zove medijska strategija za novo doba.

Kad god je utvrđivanje medijske strategije bilo aktuelno dizala se velika politička prašina, lučilo previše profesionalne pljuvačke, i taložilo previše društvenog blata. Tako je i sada - zaglibljeni smo do guše!

Jedanaest godina posle petooktobarskih promena pitanje medijske strategije nikad nije bilo sudbonosnije za društvo, ali i za identitet srpskog novinarsta i opstanak medija i profesije. Ne samo zato što ta strategija treba da opredeli sistemski odnos društva prema javnom informisanju , kao jednom od osnovnih stubova demokratije, već i zbog toga što od te strategije zavisi i pravac, brzina i doziranje započetih procesa državnih reformi i demokratskih promena.

Ko ne vidi ili ne želi da vidi tu vezu ili je politički slepac ili mu je namera da na slepilu drugih medijski profitira! Bez istinskog preokreta u sveri javnog informisanja teško ćemo se vaditi iz vascelog društvenog i političkog gliba.

Zašto je pitanje medijske strategije, danas, i pitanje građanske slobode, profesionalnog digniteta i opstanka medija? Zato što su sve dosadašnje - umesto da budu iskorak ka demokratizaciji i oslobadjanju medijske sfere - bivale ogoljeni pokušaji da se njome ovlada! Ne vidim da se mnogo šta i danas promenilo!

Od medijske strategije Nož- žica-Srebrenica, s početka devedesetih, i takozvanog Šešeljevog ( ili ti Vučićevog) zakona o javnom informisanju, preko postpetooktobarske strategije: Polako Bato, sad smo Mi na vlasti!, do privatizacije medija polovinom prošle decenije – menjali su se samo metodi i stepen sofisticiranosti štrojenja novinarstva i porobljavanja medijske sfere.

Od dosijea o medijskoj represiji knjiga je spala na slovo o medijskoj i novinarskoj depresiji!

Uzmimo samo poslednji strateški iskorak u medijskoj sferi – privatizaciju. Jasno je da se u njoj lutalo i glavinjalo, a da je kolateralna šteta nastavak procesa započetih devedesetih - sunovrat profesionalnih standarda i etičkih normi, poniženje i otpuštanje novinara, dezavuisanje javnosti, propadanje i gašenje medija. Posebno lokalnih, čiji uticaj proporcioalno raste u odnosu na procese spuštanja atributa i ingerencija vlasti na lokalne zajednice i organe. Oni u razvijenim demokratijama predstavljaju značajan faktor javne kontrole vlasti i sublimat autentičnosti, razudjenosti i mogućnosti plasmana građanskih inicijativa.

Stanje lokalnih medija u Vojvodini najbolji primer je za to. Dok su južno od Save i Dunava, lokalne medije kupovale kafedžije, pekari, poslastičari… u severnoj pokrajini je za sudbinu medija u privatizaciji bio presudan dil unutar tada vladajuće osovine DS-DSS. DS je obezbedio sebi tapiju na elektronce, prepuštajući novine DSS-u i carstvu Dušana Silnog Univerzalnog Stupara! Posledice su više nego pogubne, a pravi efekti biće poznati tek na leto, nakon izbora. Glasila su potpuno devastirana, redakcije obezglavljene, novinari poniženi i dovedeni do prosjačko štapa.

Prvo i jedino pravilo medijske strategije u privatizaciji bilo je da treba osujetiti svaki pokušaj da novine, radio i TV stanice kupe novinari. Da njihovi vlasnici, na ovaj ili onaj način postanu građani. Da mediji ostanu van političke ili neke “službene” ili “ paraslužbene” sfere uticaja! I tu nisu birana sredstva. Sam sam bio žrtva te i takve strategije zavere. Poznajem najmanje desetak kolega u svakom vojvođanskom gradu ili varoši koje je ista batina udarala i sa debljeg kraja.

Nužda je šesto čulo. Po pravilu, rafiniranije i senzibilnije od svih drugih. Zato je danas više nego ikada Srbiji potrebna medijska strategija. Srbija vapi za preokretom u medijskoj sferi!! A to, rekao bih, i ne mora da bude tako mnogo. Samo pojednostavljen i nerastegljiv normativni okvir, poštovanje profesionalnih i etičkih standarda, samoregulacija i, gde god je i koliko to moguće – vraćanje medija redakcijama, novinarima, građanima!

Kako to naš narod, u manje vulgarnoj verziji, ima običaj da kaže : Ni manjeg trrna - ni veće dreke!