Nikada neću zaboraviti glasanje tog dana. Uz ovaj sporazum, na dnevnom redu je bilo i izglasavanje Zakona o prelaznom sporazumu o Stabilizaciji i pridruživanju između Evropske unije i Srbije.

Za sporazum sa Evropskom unijom je 142 poslanika podiglo ruke, a ovaj “istorijski” sporazum je podržalo preko 220 poslanika. Ništa tu ne bi bilo sporno da nije tužno bilo slušati podsmehe “narodnjaka”: koliko Vas je malo Evropejci u odnosu na nas Rusofile”, “snimajte kamermani da ih se deca i unuci stide”…

Nismo ustuknuli, kao ni kada su nam otvoreno pretili da će nas pojesti mrak jer narušavamo vekovno bratstvo. Ili, pre će biti, nečiji ekonomski interes. Meni samom nije bilo teško da stotinu puta sa skupštinske govornice ponovim da je sporazum štetan za Srbiju i njene građane, da je uvođenje posrednika u kupovini gasa najobičnije reketiranje države, da je nenormalno pokloniti podzemno skladište gasa drugoj državi, a u isto vreme se zaduživati da bi napravio novo. Nije mi bilo teško, ali sam sam sebi postavljao pitanje: “da li svima ličim na ludaka koji ponavlja jedno te isto dve i po godine”?

Danas mi je jasno da je trebalo o ovoj temi da pričam i više, jer su posledice tog sporazuma (zaboravih da navedem “istorijskog”) katastrofalne po evropsku budućnost, po ekonomsku i energetsku stabilnost Srbije. Poslednji je trenutak za redefinisanje ovog sporazuma.

Jedan od osnovnih razloga je zaduživanje i pljačkanje države i građana, kroz kredite u vrednosti od 320 miliona evra, koje je JP “Srbijagas”uzeo, a država garantovala za njih kod EBRD-a i Banke Inteza za, između ostalog i izgradnju novog podzemnog skladišta gasa. Spekuliše se da će skladište biti u Banatu u Itebeju. Vrednost kredita po ovoj investiciji je 70 miliona evra.

Logično pitanje je: “šta će Srbiji još jedno skladište gasa, kada ima Banatski Dvor”? Da podsetim, podzemno skladište Banatski Dvor je do februara ove godine bilo u vlasništvu Srbije. Do tada je kroz investicije uloženo oko 100 miliona evra da bi se završila prva faza i skladište stavilo u funkciju. Sa kapacitetom od 400 miliona m3 zadovoljava polovinu potreba Srbije.

Ali postoji kvaka! Istorijskim sporazumom je Srbija uslovljena da mora da ima kapacitete za 2,5 milijardi m3, jer je to potreba Rusije kada bude izgradjen “Južni tok”. JP “Srbijagas” ne prestaje sa ulaganjima u “Banatski Dvor” i nakon što je osnovano zajedniško preduzeće čiji je većinski vlasnik – pogadjate – Gasprom! Sam direktor “Srbijagasa” danas potvrđuje da ruski partner još nije “ušao u zajedničko preduzeće zbog administrativnih problema. Važno je napomenuti da je Skupština dozvolila ove garancije 23. marta 2010, a zajedničko preduzeće Banatski dvor je registrovano (izvor APR) 10. februara 2010!?

Znači, Skupština je dala garancije JP Srbijagasu da se zadužuje, kad je već 51 odsto vlasništva na ruskoj strani. Kad je u pitanju novo skladište za koje je uzet kredit od 70 miliona evra (Itebej, Banat) i tu postoji problem. Ovo podzemno skladište je u vlasništvu NISa! Koji je 51% u vlasništvu Gasproma.

Tragično je što se i danas i dalje radi kao i pre sporazuma sa Rusima, kupuju se dodatne količine po 30% većoj ceni, a gas se skladišti u Mađarskoj! A glavni argument im je bio: prodajemo NIS (moram podsetiti: bez tendera) da bi mogli da skladištimo gas u “Banatskom Dvoru”, da bi mogli od braće Rusa da dobijemo jeftiniji gas...

Kao član skupštinskog odbora za industriju zahtevaću sednicu odbora i postaviti samo jedno pitanje:” koji su efekti naftnogasnog sporazuma sa Ruskom Federacijom”. Problem je što znam odgovore.

Najskuplje i najlošije gorivo, još nema liberalizacije, najskuplji gas, nemamo više ni svoju rafineriju ni podzemno skladiste gasa. Ali zato ćemo da pravimo novu rafineriju i novo podzemno skladište.

Samo da ne budu i lepši i stariji od prethodnih.

I malo da Vas “nasmejem”: u JP “Srbijagas” je u julu 2010. godine podeljenja13. plata! Toliko o vekovnom bratstvu, ali i o ekonomskoj koristi za povlašćene i lobiste.