Mi smo, međutim, tada otvorili pitanja koja su za druge bila tabu tema: funkcionisanje RTS i smena Tijanića; postojanje energetske, medijske i svih drugih mafija u Srbiji; predlagali smo anketni odbor, čiji bi cilj bio da utvrdi postoji li u Srbiji zlopotreba monopola.

Ostali smo te 2007. u Skupštini usamljeni, ali i u novom odnosu snaga, kada je Demokratska stranka preuzela svu kontrolu u državi, nismo prestali da postavljamo pitanja i pokrećemo teme. Jedini smo mesecima ukazivali na to da se načinom na koji se prodaje Naftna industrija Srbije čini nesaglediva greška i da se monopol iz ruku Srbije, predaje u ruke Rusije. Optuživali su nas da smo lobisti, da mrzimo Rusiju, da smo izdajnici… Da li je još neko imao odgovornost (a slobodno mogu reći i hrabrosti) da postavi pitanje vezano za uslove pod kojima Srbija kupuje gas od Rusije? Da dokaže da je vlast uvođenjem posrednika, “Jugorozgasa”, oštetila građane ove zemlje za pedeset miliona evra godišnje.

I dalje verujem da samo takva politika ima smisla, ali bi njeni rezultati bili mnogo efikasniji ako bi postojalo konkretnije razumevanje onih koji su spremni da se izjasne kao “gradjanska Srbija”.

Kada je, pre neki dan, Republički odbor za rešavanje o sukobu interesa svojom odlukom utvrdio da Milan Perović, predsednik UO Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda, nije u sukobu interesa i da, ni na jedan način, njegov sadašnji ili raniji profesionalni angažman nije u suprotnosti sa zakonom i interesima Beograda, čula se samo tišina. Sada se postavlja jedino logično pitanje: zašto tu vest, pošteno prenetu, niste mogli da čujete ili vidite u bilo kom mediju?

Zato što, prijatelji i posmatrači moji dragi, ova odluka pokazuje da NISMO SVI ISTI! Nismo ljude na ključne funkcije u gradu Beogradu predlagali po članskoj karti LDP-a, niko od onih koji su preuzeli odgovornost u beogradskoj upravi nije funkcioner LDP-a, pa čak nisu bili ni na jednoj listi kao kandidati naše partije. Za raliku od većine (ili svih), ispunili smo predizborno obećanje - depolitizacija i departizacija.

Mora biti stavljena tačka na opštu kampanju koja se mesecima vodi, preko državnih ili tajkunskih medija, a kojoj je osnovni cilj da sve nas, koji se bavimo politikom, uvuče u blato u kome ćemo svi biti isti. Ako mogu da učinim veliki napor da shvatim one koji rade za platu, NE PRISTAJEM na tišinu onih pasivnih posmatrača koji sa udobne destinacije kritikuju svaki potez Liberalno-demokratske partije, ali kada treba preuzeti odgovornost ili povući potez koji u datom momentu nije dovoljno ekstreman za njih, biraju udobnu hladovinu i čekaju neku novu priliku.

Ne pristajem da za mene kažu da sam isti kao svi. Jer ZNAM da nisam. Više mi smeta tišina posmatrača, nego pretnje da ću završiti u gepeku, kada me sačekuju ispred stana, uz pretnje mojoj porodici, jer govorim istinu.

I opet mi nije teško da tri stotine puta postavim isto pitanje: “Da li postoje dva završna računa NIS-a?”. To što sam dobio potvrdan odgovor manje govori o karakteru izvršne vlasti koju predstavljaju ministarka finansija, predsednik Vlade, Upravni odbor NIS-a i svi oni koji su u prethodnom periodu gazdovali javnim preduzećima, a više o nama koji smo postavljali pitanja i nudili rešenja. Taj odgovor, naše angažovanje u Skupštini, naša svakodnevna borba da promenimo Srbiju, pa na kraju i odluka Odbora za rešavanje o sukobu interesa, govori: NISMO SVI ISTI!