Ključno objašnjenje za visoku korupciju u Srbiji i slabo napredovanje u borbi protiv te razarajuće pojave, leži u činjenici da Srbija ima veoma slabe državne institucije koje su važne za iskorenjivanje korupcije. Te institucije treba podeliti u dve vrste. Prve su opšteg karaktera kao što je nezavisno i efikasno sudstvo, primena zakona i odluka sudova („law enforcement“, što je kod nas veoma nisko), sloboda medija (naročito je važno istraživačko i kritičko novinarstvo) i profesionalizacija državne administracije i uprave. Ove institucije predstavljaju osnovni okvir za vladavinu prava, jednak tretman svih građana, i „neutralnost“ državne administracije, koja omogućava proračunljivost njenih odluka na osnovu primene zakona (slično proračunu koliko će vam biti penzija, na osnovu datih parametara). Što je diskreciono odlučivanje državne administracije veće, to je veća mogućnost korupcije, ali i kvarenja države. Koliko je „bušan“ ovaj opšti i fundamentalni temelj vladavine prava, ne treba posebno objšanjavati.

Druga vrsta zakona su speficičniji i odnose sa prevashodno na sprečavanje korupcije. Kod nas su gotovo svi takvi zakoni doneti: zakon o sprečavanju sukoba interesa, zakon o finansiranju stranaka, zakon o zaštiti konkurencije, zakon o državnoj revizorskoj instituciji i zakon o slobodnom pristupu informacijama. Formirane su i odgovarajuće institucije koje te zakone treba da primenjuju. No, efekti tih zakona i instuticja je mali, ili gotovo nikakav. Antikorupcijski zakoni su svi od reda doneti već „probušeni“ (tj. sa falinkom), ili se jednostavno ne primenjuju i sabotiraju. Najtipičniji je primer primena zakona o državnoj revizorskoj instituciji koja treba da kontroliše kako se troše sredstva građana u svim sferama javne potrošnje (od stranaka do javnih preduzeća, zdravstva, školstva, vlade i svih državanih organa i institucija). Prvo je dugo trajalo da se izabere Savet te institucije. Konačno ga je izabrala Skupstina Srbije na predlog stranaka vladajuće koalicije, što govori samo po sebi. Onda nikako da se nađu prostorije i zaposle revizori. Na kraju je i to urađeno, ali do sada, ni posle 5 godina od donošenja zakona nema nijednog revizorskog izveštaja! Zakon o slobodnom pristupu informacijama je donet pre pet godina i imao je izvesne pozitivne efekte, ali je doprinos borbi protiv korupcije bio mali jer nije bilo nadzora nad primenom zakona, nedostajao je zakon o klasifikaciji tajnih podaka pa je svaka „nezgodna informacija“ mogla da bude progalšena tajnom. Ovih dana, kada smo u Skupštini donosili izmene i dopune tog zakona, nije prihvaćeno da se osigura status insajdera, tj. nekažnjivost ovlašćenih lica zbog prekršaja radnih dužnosti u slučajevima obelodanjivanja korupcije, zloupotrebe službenog položaja, te ukazivanja na druga krivičnih dela koje vrše državni organi.

Kako dolazi do korodiranja ovih zakona i institucija? Tako što je moć u društvu koncentrisana u vrhovima vladajućih političkih partija; one one podrivaju (politizuju) državne institucije kako bi ove radile u skladu sa privatnim interesima partijskih vođstava, paritijskih drugova (ova pojava se naziva „kronizam“ i oznaćava davanje prednosti „partijskim drugarima“) i njihovih finansijera. Takva država koja više ne može da formulište i održi javni interes i javna dobra, nego se ona prevode u privatne dobitke, predstavlja pokvarenu državu, što je srpski prevod za korumpiranu državu. Sve stranke koje prelaze 5 posto (ili se „šlepaju“) su „vladajuće“ na nekom nivou - lokalnom, gradskom ili republičkom, ili na svim nivouima. Pošto su sve vladajuće i manjoj ili većoj meri, one slobodno raspolažu svojim plenom (tj. javnim dobrima), bez ikakve kontrole kao način funkcionisanja „sistema“. One se povezane sa privatnim kapitalom radi ličnog bogaćenja i sticanja sredstava za opstanak na političkom tržištu. Ova sprega političke i ekonomske moći proizvodi „tajkune“ na jednoj strani i „političku klasu“ na drugoj, a zajedno sprečavaju jačanje institucija i borbu protiv korupcije, mada će o tome mnogo pirčati. Uzalud, naravno.
Kako je do svega došlo, nekom drugom prilikom!