Jer šta bi drugo moglo biti, ako ne famozne sujete? Da je tako bilo, do atentata na Zorana Đinđića ne bi došlo. Radilo se o dve suprotstavljene vizije Srbije: one „manastirske“ koju je zastupao Koštunica i koja po svaku cenu mora sačuvati zavetne misli o Kosovu i sprskom ujedinjenju, i one druge, Zoranove, o modernoj Srbiji koja se pridružuje evropskoj civilizaciji tako što će se konačno definisati kao srpska država i jednom zauvek rešiti srpsko nacionalno pitanje koje je dva veka vuče iz jedne do druge Nedođije. Na ovu suštinsku razliku o putu kojim Srbija treba da ide, nadovezivale su se i sve ostale, od kojih vredi naglasiti Koštuničin odijum prema zapadu i Evropi, i Đinđićevu gotovo opsesivnu nameru da Srbiju što pre smesti u Evropsku uniju.

Ideološke razlike između njih dvojice, svrstavale su za sobom sve institucije i sve važnije društvene grupe i ličnosti. Ja u tom svrstavanju vidim jedan široki krug zaverenika protiv Zorana Đinđića, čija je moć gotovo nemerljiva. Iza Koštunice su crkva, akademija nauka, mediji, vojska, ključni deo državne bezbednosti (Crvene beretke), Miloševićeva porodica, poražene partije posle 5. oktobra, DSS i još po neka partija DOS-a, Rusi i Dobrica Ćosić. Svi oni imaju razloga da se otarase Zorana Đinđića, jer i pored sve moći kojom raspolažu ne mogu da ga zaustave. Ako mu pođe za rukom da srpsko državno pitanje reši tako što će Srbija postati član EU i NATO, to bi bila ona tačka od koje više nema povratka, koja bi označila kraj večne borbe za nemoguću državu. Bela zastava samo što se nije zavijorila na prozorima svih tih moćnih institucija.

Ja bih ovaj ambijent kome je falilo toliko malo da Zoran odnese istorijsku pobedu, povezala sa dva presudna događaja: oružanom pobunom Crvenih beretki koju je Zoran ozbiljno shvatio i odlično razumeo kao pokušaj državanog udara, i sa atentatom kojim je trebalo sprečiti kraj „filozofije srpske istorije“ i izvršiti restauraciju starog načina vladanja i vratiti Srbiju na put koji ne vodi nigde. A šta je ta restauracija mogla biti sem da Koštunica, koji je 5. oktobra objavio kontinuitet sa starim režimom (čiji se je vođa u vreme atentata već nalazio u Haškom tribunalu), preuzme vlast u Srbiji. To se dogodilo. I to je bio slom Srbije, od koga se nismo oporavili. Od onda je krenula ova kilava evolucija kojoj kraja nema, i koju danas, kako kaže Ceca Lukić, doživljavamo kao belu smrt. Hladimo se, a da toga nismo svesni.

Ovaj blog se tome protivi. Okupio je toliko ljudi, za koje sam verovala da više nikada neće progovoriti, a oni su sveži i puni energije, kao da nam se vraća nada. Pitala sam se otkud to odjednom. Odgovor je dosta prost: Zoran Đinđić nije zaboravljen, živ je, potreban je i postao je deo naše kolektivne svesti da MOŽEMO.

Blog Srđe Popovića