Istorijska i kobna srpska podela, podelila je i lopove. Jedni su proevropski a drugi antievropski lopovi. Da je ta podela ključna, vidi se po tome na čemu je u stvari zapelo formiranje vlade: oko podele „ministarstva sile", ali ne na nivou ministra, nego na nivou njihove dubinske i operativne kontrole koja silu pokreče. DSS neće da ostane bez ministarstva sile, mora bar jedno da dobije. Ako nema policiju, mora dobiti partijsku kontrolu nad vojskom. To smo belodano videli u zahtevu da se smeni general Ponoš i još neki profesionalni kadrovi. Njegova se glava traži zato što nije ratni general i zato što ga bije glas da je moderan i zapadno orijentisan! DSS je okupila konzervativne generale, one ruske i na ratištima „dokazne". Ova glava traži drugu glavu u policiji, a onda je na delu rasturanje aparata državne vlasti po partijskoj podeli koja se poklapa sa proevropskim i antievropskim ideologijama.Veoma je to opasna stvar. Sigurna sam da nas ona podseća na neke skorašnje dogadjaje.

Vratiću se malo u prošlost da bih ovu opasnost objasnila. U socijalizmu imali smo jednopartijsku upotrebu države. Decenijama smo živeli u partiji-državi zasnovanoj na neprikosnovenoj ideologiji. Nenad Dimitrijević kaže da je to bila fasadna državnost jer nije bila ustavno-pravno zasnovana; država je bila instrument u službi jedne ideologije i jedna partije - komunističke. To pravo nije bilo legitimno jer nije bilo demokratskih izbora, koji su u modernom društvu izvor legitimnog monopola na fizičku silu. Vladavina Miloševića je ovaj red o tome ko drži monopol na silu promenila. On u samu srž države uvlači hobsijanski haos, nešto veoma blizu prirodnog stanja: „mesto koje u demokratiji pripada javnoj dimenziji institucionalizovane politike zauzeo je kompleksan netransparentni sistem privatizovane vladavine (...), u Srbiji je zavladao para državni kartel koji su tvorili 'zvanične' institucije, vladajuća partija sa njenim 'koalicionim' satelitima, vojska, raznovrsne policijske formacije, mafija, dvorski intelektualci, sa Predsednikom Republike kao centorm paukove mreže i peronifikacijom sistema" (Dimitirijević, podvlačenje moje). Nije, dakle, više reč o monopolu nad silom (ni legitimnom ni nelegitimnom), nego o pluralizaciji njene upotrebe i njene nesmetane privatizacije.

Nažalost, posle 5. oktobra opstao je ovaj hobsijanski pluralizam, da jedna stranka i njena kamarila drži drugu na nišanu. Predsednik Koštunica i sve što ide uz njega je držao vojsku. Premijer Zoran Djindjić je kontrolisao delove policije, a kada je i to oteteto znamo šta se dogodilo. Ubijen je Premijer. Sada se predlaže ista raspodela državnih aparata sile zato da bi oni bili privatizovani i stavljeni u službu posebnih interesa. Ovo je nepodnošljiva situacija, jer pluralizovani izvori institucionalizovanog fizičkog nasilja sve drži na nišanu, a tek ćemo videti ko će to biti, da li unutrašnji ili spoljašnji neprijatelji. Pri tom ovaj haos nema više ko da ograniči i dovede u red. Društvo je oslabilo i demobilisano, mediji su zarobljeni, partije su hijerahije korumpiranih poslušnika u jagmi za funkcije i fotelje. Evropska Srbija, uključujući i DS, su na izdisaju zbog toga što nam „takozvani Zapad otima 15 posto teritorije" ( svaki razlog da Srbija nikada ne udje u Evropu je DSS, SRS i SPS dobar).

Šta možemo mi da učunimo? Da im krenemo u kontrolu. To znači da naša stranka, uz podršku nekih nevladinih organizacija, mora pod hitno započeti snažnu kampanju da nas ovakve kakvi smo odmah prime u EU. I da nam pri tom ne traže ništa jer nema ko da im nešto da od onoga što traže. Drugi izlaz ne vidim. A i dobar je plan za delovanje naše stranke, u koju najbolji ljudi kod nas, a i oni napolju, imaju poverenje.