Najvažniji, međutim, rezultat njujorške runde kosovske sage jeste upravo Izjava Kontakt grupe. Najpre zato što su je usvojili ministri spoljnih poslova zemalja članica Kontakt grupe, uz prisustvo Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, predsedavajućeg Evropskom unijom, Visokog predstavnika Evropske unije, komesara Evropske unije za proširivanje i Generalnog sekretara NATO. Potom je važno što se tom izjavom potvrđuje kontinuitet sa čitavim dotadašnjim procesom rešavanja kosovskog problema, a posebno se ističe privrženost načelima Grupe za kontakt usvojenim 2005, na samom početku procesa rešavanja budućeg statusa Kosova, koji se, kako se kaže, zasniva na rezoluciji 1244 (proces se zasniva, da ne bude nedoumice, a ne rešenje).

Šta se, na kraju, kaže u ovoj Njujorškoj izjavi? Za relativno kratak dokument, prilično mnogo toga. Recimo, od manje važnih stavova, nije u komentarima zapaženo da se pri samom kraju izražava nada (to je diplomatski jezik pa nadu valja razumeti kao zahtev) da će sve zajednice učestvovati na predstojećim izborima na Kosovu. Pozdravlja se i aktivni pristup Evropske unije evropskoj perspektivi zapadnog Balkana, dakle podstiče se EU da ubrza proces integracije Balkana. Najvažniji deo poziva strane u sporu da iskažu kreativnost i hrabrost, i da pregovorima pristupe u duhu kompromisa. Uslovi koje bi sporazum o statusa Kosova trebalo da ispuni su: da bude prihvatljiv narodu Kosova, da uvaži multietnički karakter Kosova, i da doprinosi trajnoj stabilnosti regije. Važan je i stav, koji zvuči kao donekle nov, da bi buduće rešenje trebalo da se usredsredi na razvijanje posebne priprode odnosa dveju strana, posebno njihove istorijske, privredne, kulturne i ljudske dimenzije.

Ovaj poslednji stav o posebnoj prirodi odnosa Srbije i Kosova se, možda, nešto neposrednije odnosi na Sporazum o prijateljstvu i saradnji koji je predložila kosovska strana još na pripremnom sastanku u Londonu, ali ide i korak dalje i sugeriše potrebu da se predvide specifični odnosi koji bi bliže povezali dve strane u, valja zapaziti, nepolitičkim oblastima. Ništa što se može pročitati u Izjavi ne sugeriše da je u nju ušlo nešto što bi bio predlog srpske strane. Ovo je verovatno posledica veoma loše dosadašnje strategije srpskih pregovarača koji na prethodne sastanke sa Trojkom nisu dolazili sa konkretnim predlozima. Njihova se aktivnost iscrpljivala u predlozima o dnevnom redu, dok je kosovska strana izašla sa konkretnim predlogom o budućoj saradnji, što je, čini se, uzeto u obzir pri sastavljanju Izjave. Srpski su pregovarači izneli primedbe na Izjavu post factum, što je i do sada bila njihova i strategija i taktika. Računa se, valjda, da se sve to može, na kraju, zanemariti i odbaciti.

Zanemaruje se činjenica, međutim, da je ovu Izjavu prihvatila i Rusija. Naravno, Rusija može opet, kao što je već jednom učinila, da se predomisli, ali to je svaki sledeći put manje uverljivo i ubedljivo, a već se postavljaju ozbiljna pitanja koliko je takvo ponašanje odgovorno. Ovako kako sada zvući ova Izjava, ona se može shvatiti i kao odluka da se prihvati Ahtisarijev predlog ako se dve strane drukčije ne dogovore. Bilo je neizbežno da se taj plan pomene i da se ukaže da je on još uvek na stolu, jer Izjava podseća da je Ahtisari napisao predlog na zahtev Kontakt grupe, a poznato je i da ga je podržao Generalni sekretar Ujedinjenih nacija, koji je bio prisutan na Njujorškom sastanku i čiju ocenu da je status quo neodrživ prihvata Kontakt grupa u ovoj Izjavi.

Njujorška deklaracija, koju su prihvatile i dve strane u sporu, uglavnom se pridržava Izjave. U tom svetlu, u svetlu ta dva dokumenta, zanimljiva su izlaganja srpskih predstavnika. Dostupna su tri teksta, Borisa Tadića, Vojislava Koštunice i Slobodana Samaradžića. Tadićevo je istupanje bilo kratko i diplomatsko i sadržalo je samo jednu novu ideju: partnerstvo Srbije i Kosova. To se može shvatiti kao odgovor na predlog kosovske strane o prijateljstvu i saradnji, što je već samo po sebi korak napred, ako je naravno tako. U dvema drugim istupanjima nije bilo obraćanja kosovskoj strani. Samardžićevo kratko obraćanje, u kome se ponavljaju predlozi o tome u kojim bi oblastima Srbija zadržala suverenost, ostavlja utisak ispraznosti i irelevantnosti. Mnogo duže i sadržajnije je bilo istupanje Koštunice, koji je ponudio demokratsko rešenje, koje nije odrazložio. Sve ostalo u njegovom izlaganju je bilo polemički intonirano. On se izgleda pre svega obraćao domaćoj i ruskoj javnosti, a ne predstavnicima Kosova i posrednicima. To je utoliko čudnije ako se uzme u obzir sadržaj Izjave, koju je, valja ponovo podsetiti, prihvatila i Rusija. Koštunica je uspeo i da ponovo napadne NATO (čiju spremnost da preuzme vodeću ulogu u primeni dogovora o statusu pozdravlja Izjava) i da pomene albanske teroriste. Iz toga nastupa bi se jedino moglo zaključiti da se ovim pregovorima neće ništa postići.

Izjava, međutim, govori o tome da je postignut dogovor u Kontakt grupi da se ovo pitanje skine sa dnevnog reda u relativno kratkom roku. U tom je kontekstu razumljivo da se ne predviđa unilaterlano proglašenje nezavisnosti. Kako će, pak, izgledati rešenje može da se zaključi na osnovu Njujorške izjave. Od srpskih se pregovarača očekuje da izađu sa predlozima o tome kako da se, u skladu sa interesima Srbije, institucionalizuje „posebna priroda odnosa" sa nadzirano nezavisnim Kosovom. To se isto očekuje i od kosovskih predstavnika. Ostaje malo mesta za nagađanja, osluškivanje glasina i otkrivanje zavera u aneksima.