Šta mislite o tezi da Evropa ima alternativu ali je ta alternativa loša? Nije li to vešto pripremljen alibi za eventualni neuspeh proevropskih snaga?

- Ne bih rekao da je reč o traženju alibija već o oportunizmu, što je nažalost karakterisalo političko ponašanje nekih proevropskih partija. Jasno je da pošto postoji izbor, postoje i alternative: bira se između jasnog političkog puta i ćorsokaka. Taj će izbor postojati i ako na ovim izborima ne pobede proevropske partije. Takav je izbor postojao i početkom devedesetih godina prošloga veka i sličan oportunizam je doveo do toga da se o istim alternativama odlučuje sve do sada. Ako se sada ne donese odluka o evropskom putu Srbije, odluka će morati da se donese kasnije, jer se iz ćorsokaka u nekom momentu mora izaći.

Koliko je većinsko opredeljenje građana Srbije za ulazak u EU uopšte izvesno? Krije li se među zagovornicima evropskog puta Srbije nemali broj onih koji bi da se promene dogode - ali ne njima?

- S obzirom na svu anti-EU propagandu, mislim da je izjašnjavanje velike većine građana Srbije za EU začuđujuće snažno i uporno. Čak i kada se izjašnjavanje za EU predstavi kao čin izdaje - jer se navodno time odustaje od Kosova - većina građana, na jedan ili drugi način, izjašnjava se za EU. Druga je stvar, a to je neminovno, što su neki više a neki manje spremni za promene koje integracija sa EU donosi. Ali to važi za sve reforme i promene.

Od čega antievropske snage zaziru?

- Kada je reč o političkim partijama, jasno je da bi, na primer, radikalna stranka morala veoma dramatično da se reformiše, jer takva kakva je sada nema šta da ponudi ako se ubrza proces integracije sa EU. DSS bi, opet, potpuno nestao. Što se jednog dela njihovih glasača tiče, reč je o očekivanjima da će im se kratkoročno poboljšati socijalni i materijalni položaj. Ljudi koji teško žive traže kratkoročna rešenja, a ulazak u EU nije to. Što se tiče nekih specifičnih interesnih grupa, bilo da je reč o inteligenciji ili o poslovnim ljudima, reč je o strahu od konkurencije. Ništa od toga nije sprska specifičnost - svuda je tako.

Kako vidite odnos prema Evropi vodećih srpskih intelektualaca, umetnika, biznismena, uticajnih institucija kao što su Crkva, univerzitet, SANU, mediji?

- Ne znam, iskreno da kažem, da li takva elita uopšte postoji. Univerzitet i nauka, uveren sam, mogu samo da dobiju ulaskom Srbije u EU, tako da mislim da je većina ljudi u tim ustanovama proevropski orijentisana. Verujem da je tako i kada je reč o Akademiji nauka, mada su tamo glasniji oni koji imaju neke obaveze prema zlosrećnom Memorandumu. Mediji su u velikoj meri pod kontrolom anti-EU partija, tako da ne čudi što se odatle širi evroskepticizam. Kada je opet o tom evroskepticizmu reč, često oni koji se izjašnjavaju kao evroskeptici, recimo Dobrica Ćosić u najnovijem intervjuu, pokazuje veliko neznanje o tome šta je uopšte EU. Tako da ima dosta i tog nepoverenja i podozrenja koji su posledice neznanja i nerazumevanja.

Ako Srbija odustane od ulaska u EU, šta će se dogoditi sa ekonomijom i standardom građana?

- Ukoliko bi rizičnost poslovanja sa Srbijom znatno porasla, a to mi se čini neminovnim, to bi dovelo do znatno manjih mogućnosti stranog finansiranja, a Srbija od toga veoma mnogo zavisi. Posledice bi bile sporiji rast ili pad proizvodnje, znatno smanjenje lične potrošnje, potreba da se poveća javna potrošnja, što znači povećanje poreza i drugih nameta, verovatno kroz bržu inflaciju, a ne bi se moglo izbeći ni smanjenje zaposlenosti, odnosno povećanje nezaposlenosti. Ako bi uz to išla i politička nestabilnost, što mi se takođe čini neminovnim, negativan uticaj na privredu i standard bi bio utoliko veći.

Možete li da zamislite situaciju gde imamo radikalskog premijera koji vlada uz pomoć Koštunice, Velje Ilića i Ivice Dačića, a reforme se nastavljaju?

- Mogu da zamislim mnoge stvari, ali to nije realno. U najvećem broju zemalja u tranziciji nije bilo neslaganja među partijama kada je reč o pristupanju EU i o prihvatanju evropskih vrednosti. U tom smislu, sve su postkomunističke stranke već bile reformisane. Tamo gde je bilo nedoumica, kao u Slovačkoj, bilo je i zastoja u reformama i u približavanju EU. Konačno, stranke su se smenjivale na vlasti, ali se nije menjala strategija za koju se javnost opredelila napuštajući sovjetski model socijalizma. Sve to ne važi za stranke i ljude koje pominjete u pitanju.

Ne može i jare i pare

Šta je to što nedostaje proevropskim snagama da bi sa više optimizma čekali ishod izbora 11. maja?

- Napuštanje jedne oportunističke politike koja se karakteriše programom koji se najjednostavnije i najrazumljivije može izraziti narodnom da žele "i jare i pare", dakle i EU i sve drugo. Kada se oni odluče, jasniji će izbor imati i glasači.

Izvor:

"Blic nedelje"