Možda je najbolje zapitati se kako bi neko uopšte želeo da takav argument iznese? Jasno je, naime, da u svim poslovima, ako ugovor nije zasnovan na jasnim i pravičnim uslovima, sigurnosti nema. Ukoliko se, na primer, ugovori popust u ceni, kao što se govori u ovom slučaju, jasno je da će se neprestano pregovarati o ceni.

A tada su sporovi sasvim izgledni, a to znači i da je sigurnost u snabdevanju sporna.

Posebno ukoliko, kao što je u sa energentskim sporazumima Srbije i Rusije slučaj, strana od koje se očekuje da obezbedi i nižu cenu i sugurnost u snabdevanja, da ta strana ima većinski udeo u vlasništvu. Što znači da može da odluči upravo o tome hoće li i pod kojim uslovima da nastavi da subvencioniše srpske potrošače.

To je jedan od razloga što na to nisu pristale neke druge zemlje koje takođe imaju interes da obezbede dugoročnu energetsku stabilnost. No, najgori deo čitavog tog aranžmana, posebno kada je reč o sigurnosti, jeste onaj gde se jedan posao, gasovod, vezuje za drugi, prodaja NIS-a. To znači da se sigurnost plaća u imovini.