Svi oni tvrde da ne postoji razlika između demokratske i aritmetičke većine. Oni, dakle, tvrde da je procedura sve i da ishod do koga se njenom primenom dođe nije važan. U tom slučaju, oni bi morali da tvrde da je odluka o sazivanju skupštine Beograda kršenje neke procedure, nekog propisa. Prirodno bi bilo da tu svoju tvrdnju ne dokazuju na ulicama Beograda, već na nekom meritornom mestu. Da li je to sud ili neka druga instanca, to bi valjalo utvrditi. Ulica sigurno nije.

Oni međutim ne tvrde da je prekršena neka procedura, propis ili pravilo, već tvrde da bi bilo „demokratski" da se konstitutivna sednica održi čim se uspostavi koalicija koja ima većinu. I, što je važnije, a sledi iz prethodnog, da je „nedemokratski" da se drugi služe proceduralnim sredstvima da održavanje sednice odlože iz političkih razloga, dakle trudeći se da tu većinu pokvare i uspostave novu.

Ako to nije nedemokratski proceduralno, a procedura je sve, odakle sad odjednom pozivanje na „demokratičnost" ishoda te procedure? Ovde nije reč tek o nedoslednosti i o licemerju, već o grešci, o pogrešnom argumentisanju. Naime, poštovanje procedure jeste nužan uslov demokratičnosti (može se postaviti pitanje je li sama procedura demokratična, po sadržaju a ne po primeni, ali to ovde ostavljam po strani). Pa ako se tvrdi da je ne samo nužno već i dovoljno poštovati je, recimo, na republičkom nivou, onda je jasno da je sasvim demokratski poštovati je i u gradu Beogradu, bez obzira na to koje će to političke posledice proizvesti.

Da bi se to videlo, uzmimo sledeći primer. Na republičkom se nivou teži sastavljanju vladajuće koalicije koja će imati 126 ili više poslanika u skuštini, i koja neće ratifikovati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju bez obzira na to što je većina na izborima i većina poslanika u skupštini za ratifikaciju. Ukoliko se obezbedi većina za vladu, smatra se da je nevažno što se neće poštovati i volja većine o ratifikaciji sporazuma sa Evropskom unijom. Ako je tako, onda je nejasno otkuda prigovori na pokušaje da se proceduralnim sredstvima dobije na vremenu da se utiče na promenu sadašnje većine u Beogradu.

Posebno su neprijatna poređenja koliko je koji od srpskih političara „demokratičan" u ponašanju. Tako se, recimo, za Nikolića i Mirčića kaže da su se poneli demokratično jer su čestitali pobednicima, a Tadić nije jer je rekao da će se svim demokratskim sredstvima suprotstaviti najavljenoj većini u Beogradu i „nacionalnoj koaliciji" koja bi da sastavi republičku vladu. S obzirom na sve ono što su radikali i narodnjaci izjavljivali (ostavimo po strani sve ostalo) pre izbora  - o izdajnicima, državnim neprijateljima, o nevinosti onih koji ubijaju za nacionalnu stvar i, što je sigurno najneprijatnije, posebno zato što to izgleda nikome ne smeta, o Judama - neverovatno je da Smajlovićka, Milanović i drugi komentatori „Politike" smatraju da se to sve može izbrisati čestitkama na pobedi, a ništa ne može da opere nekoga ko hoće da se demokratskim sredstvima, i to onima koje upravo oni smatraju i nužnim i dovoljnim, suprotstavi preuzimanju vlasti na gradskom i republičkom nivou.

Mi koji mislimo da je demokratska procedura nužan ali ne i dovoljan uslov za demokratičnost nemamo problema ni sa poštovanjem procedure, a ni sa pozivanjem na demokratska sredstva osporavanja vlasti, na ulicama ili u javnosti, koja bi mogla da se uspostavi u Beogradu i u Srbiji, a koja ne bi bila u skladu sa voljom glasača.