Recimo da se kaže da je Srbija glasala protiv rezolucije kojom se osuđuje primena nehumanih mera kažnjavanja u Iranu zato da Iran ne bi priznao Kosovo. To nije jednokratna trgovina. Ili, recimo da se kaže da je potrebno Gaspromu prodati NIS pod uslovima koji njemu odgovaraju, jer bi inače Rusija mogla da prizna Kosovo. To, takođe, nije jednokratna trgovina. Ove zemlje mogu da priznaju Kosovo kadgod požele.

U komercijalnom poslu, vi ste dali NIS, a oni su dali novac - i to je to. Ako žele još nešto, to takođe ima tržišnu cenu. U političkom poslu se ista stvar - u ovom slučaju nepriznavanje nezavosnosti Kosova - uvek iznova kupuje. Jedna strana svaki put iznova plaća istu političku uslugu. Zanimljivo je utvrditi u kom času će sve to zajedno ipak biti previše skupo.

Dodatni problem jeste što se krug zemalja zainteresovanih za političke poslove može značajno proširiti. Dovoljno je zabrinjavajuće kada se čuje da će Rusija biti dugoročno najznačajniji srpski bilateralni partner. Na dugi rok, NIS je zanemarljiv trošak. No, i druge zemlje mogu da se dosete da mogu da traže nešto za uzvrat što ne priznaju Kosovo. Tako da se lista privilegovanih bilateralnih partnera ne mora da zaustavi na Rusiji i Iranu.
Iz svega ovoga bi trebalo zaključiti da je ipak bolje političke poslove obavljati političkim sredstvima, a komercijalne komercijalnim.