Na 1200 pumpi, koliko se procenjuje da ih ima u Srbiji (tačnu evidenciju niko ne vodi) kontrola kvaliteta obavlja se u proseku jednom u 120 (slovima-sto dvadeset godina), s obzirom na 10 analiza koliko se godišnje uradi u Srbiji. Zato ne čudi podatak da stanovnici pograničnih krajeva često tankuju svoje rezervoare u susednim državama.

Jer, pored nedostataka sredstava za redovnu kontrolu kvaliteta, srpski standardi razlikuju se od standada EU u pogledu količina sumpora, olova, benzena. Na pumpama može se sipati bezolovni benzin sa 95 oktana, dok je u EU gorivo od 100 oktana već postavljeno kao standard za novije automobile. Zato svuda možemo naći dizel D2, kojeg van Srbije zovu “šumski” dizel, jer se koristi prvenstveno za poljoprivredne mašine.

Ali, da ne mislimo mnogo o kvalitetu goriva, pobrinula se Vlada Republike Srbije, po čijoj odluci se NIS-u do 2011. daje monopol u preradi nafte. Što znači da sav benzin na pumpama dolazi iz NIS-ove rafinerije, samo je negde dodatno “obogaćen” aditivima ili razređivačima (npr. kerozin). I na taj način se omogućava ekstraprofit, koji, opet, niko ne kontroliše. Sa izuzetkom evro dizela, koji se slobodno uvozi.

Gorivo u Evropskoj uniji, ali i u zemljama u okruženju je kvalitetnije, jer se pumpe vođene zdravom ekonomskom logikom bore za svakog potrošača, pa biraju rafinerije sa boljom tehnologijom. Pored efikasnijeg rada motora i većeg pređenog broja kilometara, bolje gorivo obezbeđuje i duži životni vek motora. Što je našim starim automobilima od velikog značaja.

Rezultati kontrola kvaliteta derivata u državama EU javno su dostupni, a budžet za analize obezbeđuje se od akciza za gorivo. Država članica dužna je da obezbedi redovne kontrole oko 10% derivate nafte, a to je sada u Srbiji na nivou od oko 1%.

A, što se tiče sadržaja štetnih sastojaka prisutnih u benzinu, benzin na pumpama u Srbiji sadrži oko 350 miligrama sumpora po litru, ili oko sedam puta više od dozvoljenog u Evropskoj uniji. Ali, to što nalazimo u gorivu je opet upola manje od propisanog gornjeg limita za sumpor u Srbiji. Za olovo stvari stoje nešto bolje, EU standard propisuje dozvoljenu količinu olova od pet miligrama po litru, a gornja granica u Srbiji je 13 miligrama. Uz prisustvo kancerogenih aromata, kojih u Srbiji ima pet puta više nego u EU.

I sada, ako mene neko pita da li sam za put u Evropu ili u Aziju, da li sam za evropske propise i standarde ili za radikalno loše domaće, da li hoću da sipam benzin ili kerozin, ne bi mi trebalo više od milisekunde da odgovorim.

Ako vas glava ne zaboli od ovih brojki i olovnih isparenja, pitanje na koje treba dati odgovor jeste: A gde su završile pare od Uredbe o zabrani uvoza derivata, donešene upravo da se obezbedi dodatni novac za modernizaciju rafinerija? Da je potrošeno za pravu namenu, možda bismo sada mogli da izvozimo gorivo, a možda ne bismo ni morali da prodamo NIS pod onako ekonomski ponižavajućim uslovima. O eventualnoj koristi i nenadoknadivoj šteti koju će izazvati ova prodaja, drugom prilikom.