Nakon prodaje NIS-a Rusima, čije posledice će građani Srbije dugo osećati u budžetskom deficitu, a građani Pančeva u vazduhu, najnoviji deal koji je naša Vlada napravila sa Italijanima, koštaće nas i prihoda, koji su isto kao i priroda energetskog izvora, obnovljivi, i zauzeća prirodnih resursa.

Elem, krajem ove godine Vlada je donela dve Uredbe koje bi trebalo da podstaknu ulaganja u oblast obnovljivih resursa u Srbiji, time što se investitorima garantuju cene pod kojima će se otkupljivati energija proizvedena iz vetrogeneratora, malih hidrocentrala, elektrana na biomasu, biogas, otpad i deponijski gas, geotermalnu energiju i energija iz solarnih elektrana. Podsticaji ovog tipa postoje kao standardi širom Evrope, ali samo se kod nas i ovde provlači nekoliko specifičnosti.

Ministarstvo energetike i rudarstva potpisalo je Memorandum o saradnji sa Italijom na polju korišćenja hidropotencijala reke Drine i vetra u Republici Srbiji. Dokumenti nisu dostupni javnosti, a neće ni biti, dok to italijanski partner ne odobri. Ovaj energetski sporazum, na taj način, uvodi se u kategoriju Ugovora koji je potpisan sa koncesionarom za izgradnju auto-puta i koji je tadašnji ministar infrastrukture odbijao da da na uvid javnosti. Sada je u potpunosti jasno da je u prethodnoj Vladi pomenuti ministar odigrao ulogu probnog balona, kojeg su svi pustili da vide koliki nivo ignorancije srpska javnost može da istrpi. Ministarstvo energetike, očigledno, smatra, da je taj nivo visok.

Druga zanimljivost tiče se načina na koji se sporazum o poslovanju realizuje. Umesto da se raspiše javni konkurs na kojem bi se najboljem ponuđaču dalo koncesiono pravo za korišćenje prirodnih potencijala, opet se direktnom pogodbom krše Ustavne odrede i osnovno pravo tržišnog poslovanja.

Republika Srbija raspolaže rezervama niskokaloričnog uglja lignita, koji uz raspoloživi hidropotencijal jedva zadovoljava samo potrebe za električnom energijom, dok se uvozi 80% nafte i 82% procenta gasa. Korišćenje obnovljivih izvora unapređuje stepen korišćenja sopstvenih potencijala u proizvodnji energije, smanjuje zagađenja i emisiju „gasova staklene bašte”, smanjuje uvoz fosilnih goriva i energetsku zavisnost. Procena je da je tehnički iskoristiv energetski potencijal obnovljivih izvora oko 4,3 miliona tona ekvivalentne nafte, od čega je najveći deo u biomasi, hidropotencijalu i solarnoj energiji.

Treća specifičnost ovog energetskog sporazuma je u tome što će sva proizvedena energija, procena je oko 3 miliona megavat časova i 430 miliona evra na godišnjem nivou, biti isporučena Italiji. U situaciji kada koncesionar ima kontrolu nad poslovanjem kompanije, čiji je većinski vlasnik, možemo očekivati i da će poslovanje prikazivati u skladu sa svojim potrebama. Ako je Republika Srbija, mogla da kupi udeo u telekomunikacionim kompanijama u Republici Srpskoj i Crnoj Gori, šta je sprečavalo osnivanje zajedničkog preduzeća u Italiji sa privatnom kompanijom.

Četvrta osobenost ovakvih energetskih sporazuma jeste u tome, što Ministarstvo zaštite životne sredine i prostornog planiranja još nije izradilo Registar gasova sa efektom staklene bašte, što je preduslov za veća ulaganja u obnovljive energetske resurse u Srbiji, ali je zato već dogovorilo poslove sa odabranim stranim kompanijama na ovom polju.