Republika Srbija je potpisnica međunarodnih Konvencija koje regulišu postupak učešća javnosti, slobodan pristup informacijama od javnog značaja i pravnu zaštitu građana u slučajevima aktivnosti koje imaju negativan efekat na njihovo zdravlje, životno i socijalno okruženje i finansijsko stanje. Ove Konvencije predviđaju i da se odgovarajuće odredbe unesu u nacionalno zakonodavstvo i time učine primenljivijim. A, kakva je situacija u praksi?

Većina zakona iz oblasti energetike i životne sredine sadrže odredbe koje se tiču informisanja javnosti, ali su te odredbe definisane previše uopšteno da bi se mogle smatrati za efikasne. I sadržane su u opštem stavu da „javnost ima pravo pristupa informacijama, u skladu sa zakonom“, što institucijama ostavlja dosta prostora za manevrisanje kada ne žele da dostave tražene informacije. Jedna od najvećih zamerki na prošle godine donesen set od 15 ekoloških zakona bila je upravo ta što smo tražili da zakon sadrži odredbe tipa: „Podaci su javnosti dostupni u skladu sa zakonom. Ministar bliže propisuje način organizovanja jedinstvene baze podataka, dostupnost podataka javnosti i način informisanja javnosti.“ Samo na taj način bismo svoje zakonodavstvo uskladili sa acquis communautaire i napredovali u procesu pristupa Evropskoj uniji.
Dok se u dve Direktive EU u vezi sa učešćem javnosti navode vrlo konkretne obaveze zemalja članica da čuvaju elektronske baze podataka, koji dokumenti trebaju biti dostupni javnosti, preporuke na koji način informacije učiniti dostupnim, kod nas se to sve završava na stavu – Javnost ima pravo pristupa informacijama.

Blagovremeno informisanje je veoma bitno radi sprečavanja nanošenja trajnih šteta u životnoj sredini, sprečavanja manipulacije podacima i građanima usled nepotpune informisanosti.
Drugi problem je nedostatak sistematizovanih podataka o pravom stanju parametara životne sredine. Ne postoje precizni podaci na osnovu kojih se mogu oceniti postojeće stanje i predložiti odgovarajuće mere. U tom cilju neophodno je obezbediti sredstva za modernizaciju objekata za praćenje stanja kako bi bilo moguće vršiti sveobuhvatan i sistematski monitoring stanja životne sredine. Ali, što je mnogo bitnije, neophodno je izvršiti sistematizaciju postojećih podataka i koordinisati rad Ministarstava, da ne bismo dva puta plaćali za isti posao. Kao kada su u slučaju izrade registra zagađivača Ministarstvo zaštite životne sredine i prostornog planiranja i Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede nezavisno jedni od drugih radili na katastru zagađivača voda. Posao je dupliran, a ni jedan ni drugi registar nisu još dostupni javnosti.

Treći problem u oblasti informisanja i učešća javnosti je neusklađenost zakonske legislative. Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja i krovni Zakon o zaštiti životne sredine sadrže kontradiktorne odredbe koje se tiču obaveza državnih institucija i vremenskih rokova za dostavljanje informacija. Izmenama Zakona 2009. ove odredbe se nisu uskladile.

Donošenju Zakona i Strategija mora prethoditi odgovarajuća javna rasprava i priprema stručne i šire javnosti, a mi smo prošle godine imali slučaj da je Vlada usvojila Strategiju uvođenja čistije proizvodnje u Republici Srbiji, koju smo videli prvi put na sajtu Vlade. Čak nije ni vest objavljena o tome. Na taj način donešena Strategija nema javnu podršku za primenu, o čemu se u kabinetima nije razmišljalo i nastavljena je stara praksa usvajanja dokumenata koju ne prati odgovarajuća primena.

Donošenje velikih razvojnih planova, megalomanskih projekata i zahvata u oblasti energetike i životne sredine mora da prati učešće stručne javnosti i lokalnog stanovništva. Održivi projekat je ekološki prihvatljiv, ekonomski isplativ i nije u suprotnosti sa društvenim potrebama lokalnog stanovništva. Predizborni projekat izgradnje megaskijališta na Staroj planini, bez uključivanja javnosti i bez sprovedene odgovarajuće procedure procene uticaja na životnu sredinu, doveo je do nezadovoljstva stanovništva, ulaganja nedovoljnog obima finansijskih sredstava i ekonomski neisplative investicije, praćene formiranjem klizišta i devastacijom životne sredine. Što za krajnji ishod može da ima i reviziju statusa zaštićenog prirodnog dobra. Slična pretnja se već nadvila nad Kopaonikom.

Usvojene odredbe o subvencionisanju proizvodnje energije iz obnovljivih resursa unaprediće energetsku situaciju u Srbiji, obezbediće sigurnost snabdevanja energijom i diverzifikaciju izvora snabdevanja, kao i unapređenje životne sredine. Dalji koraci podrazumevaju pripremu Strategija i Planova iz obalsti hidroenergije, biomase, solarne energije. Ukoliko se ovi Planovi budu netransparentno razvijali, vrlo lako ćemo doći u situaciju novih energetskih monopola i skupe električne energije, praćenu uništavanjem malih vodotokova i nasumičnom izgradnjom vetro generatora i spalionica za biomasu.

Situacija koju smo imali pre nekoliko nedelja u beogradskom Bulevaru pokazala je koliko je neophodno učešće javnosti i veće anagažovanje institucija na uključivanju građana u donošenje odluka koje se njih direktno tiču.

Država koja postigne visok stepen učešća javnosti u procesu donošenja odluka i donosi odluke u konsultacijama sa građanima, ponaša se racionalnije u usvaja rešenja koja su primenljiva i ekonomski održiva.