Problem sa otpadom, načinom na koji se stvara, količinom koja se uvećava, ekonomskim posledicama koje uzrokuje i sveukupnim efektom na naše živote, ukazuje na neophodnost integralnog pristupa rešavanju. Pojedinačne akcije čišćenja, pa i selektivnog sankcionisanja, u praksi su se pokazale kratkoročnim rešenjima.

U toku akcije "Očistimo Srbiju" očišćeno je oko 60 % divljih deponija, a neke od njih su zaživele punom snagom po završetku ove akcije. Pored potrebe pojedinaca da menjaju navike i da lično doprinose očuvanju životne sredine, neophodno je i dejstvo države i lokalnih organa na stvaranju uslova da građani menjaju navike. Ako se u jednom prigradskom naselju ili selu uklone naslage kućnog smeća i krupnog otpada, a na isto mesto se ne postave odgovarajući kontejneri ili organizuje sistem odnošenja smeća na deponije, ne može se očekivati od građana da voze smeće do najbliže lokacije za odlaganje. To u praksi ne funkcioniše. Sistemu kazni mora da prethodi odgovarajuća priprema odgovornih državnih i komunalnih institucija.

Srbija po problemu otpada nije jedinstvena u Evropi, a ni problemi upravljanja otpadom nisu jednako i ravnomerno izraženi u svim lokalnim zajednicama. Tek predstoji posao na polju osnivanja savremenih sanitarnih deponija i uvođenju integralnog sistema postupanja sa otpadom. U medijima je sada ohrabrujuća vest da je usvojena nova Nacionalna Strategija upravljanja čvrstim otpadom. Ali, ova vest posmatrana iz ugla činjenice da je prethodna Stragija, usvojena 2003, definisala ciljeve od kojih većina nije ispunjena za prethodnih 7 godina, baca senku sumnje i na kvalitet sada postavljenih ciljeva i mehanizama za ostvarenje istih.

U Srbiji ne postoji sistemski organizovano odvojeno sakupljanje, sortiranje i reciklaža otpada, ne postoje izgrađene i funkcionalne regionalne deponije. I prethodna Strategija i iskustva drugih zemalja su pokazali da je jedino ekonomski opravdano rešenje formiranje regionalnih centara za upravljanje otpadom. Na taj način bi se otpad sakupljen iz više opština tretirao na postrojenjima za reciklažu, dok bi se nereciklabilni ostatak odlagao na regionalnim deponijama. Regionalni sistem upavljanja otpadom do danas nije zaživeo, pa tako prema poslednjem ispitivanju Ministarstva tek 20% anketiranih opština ima regionalni plan upravljanja otpadom.
Osnovni principi u upravljanju otpadom su već definisani na svetskom nivou, pa je samo pitanje njihove primenjivosti ili odsustva akcije u Republici Srbiji.

Nedostatak investicija za izgradnju sanitarnih deponija i reciklažnih centara ne može više da se navodi kao razlog loše situacije. Nedostatak investicija je direktna posledica nedostatka strateškog, celovitog i efikasnog pristupa ovoj oblasti od strane odgovornih državnih institucija. Postojeći nivo ulaganja u životnu sredinu je oko 0,3% BDP, dok je u zemljama EU projektovan na 2-3%. Ekonomska isplativost je primarni parametar kojim se investitori rukovode, a obezbeđenje adekvatnog investicionog okvira je obaveza države.

Usvojeni zakoni, strategije i planovi su uslovi koji se postavljaju pred Republiku Srbiju u pretpristupnom pristupu Evropskoj uniji. Tema o kojoj se kod nas tiše priča u procesu pridruživanja, jeste stepen primene tih istih dokumenata i obezbeđenje održivog sistema upravljanja otpadom i investicija u životnu sredinu.