Potpisivanjem Energetskog sporazuma sa Ruskom Federacijom i investicijama u oblasti nafte i gasa planirano je sigurno snabdevanje energentima, povoljnija cena energenata za privredu i domaćinstva i određeni spoljno-politički benefit u osetljivoj situaciji u kojoj se Republika Srbija nalazi.

Ako analiziramo ove ciljeve, osnovni imenilac jeste da su rezultate neprimetni – snabdevanje gasom je neizvesno sve do završetka investicionih radova, koji nisu ni započeti, cena gasa raste i viša je u odnosu na druge zemlje, a politička šteta je očigledna. Pa, kako smo onda tako loše ugovorili!

U međunarodnom poslovanju, kao i u politici, nema jasno definisanih propozicija ni tarifa. Uz pretpostavku da se radi o korektnim pregovaračima, fokusiranim prvenstveno na ekonomsku dobit države koju predstavljaju, dobiće se malo manje od onoga što se traži. Ali, nikada više od toga, jer ne može se očekivati od druge strane da ide u smeru umanjenja svojeg profita i ekonomske prednosti. Pa, odakle onda, nakon potpisanih Ugovora, smelosti našim pregovaračima da tvrde da su dobili šta su tražili.

Ako je RS jedina zemlja u kojoj su sva tri kapitalno investiciona projekta – prodaja većinskog dela državne naftne kompanije, izgradnja gasovoda Južni tok i projekat podzemnog skladišta gasa Banatski Dvor ugovorena sa manjinskim učećem srpske strane i upravljačkom predispozicijom Gazproma, ko je onda, u čije ime i korist zastupao ovakav ekonomski koncept. Južni tok Srbija, jedino je zajedničko preduzeće Gazproma nosioca projekta i partnerske zemlje gde vlasnički udeli nisu jednaki, sa veoma diskutabilnim načinom odlučivanja u toj zajedničkoj kompaniji i načinom na koji se štite interesi Srbije.

Na osnovu Ugovora koji je potpisan naša država se obavezala i da će zajedničkom preduzeću, u kojem je manjinski vlasnik, dodeliti najpovoljniji poreski režim u skladu sa zakonodavstvom, a da će slučaju povećanja poreskih stopa, iznosa taksi i carina, za zajedničko preduzeće ostati na snazi povoljniji poreski i carinski režim. Na ovaj način, uz predavanje infrastrukture i prirodnih resursa, srpska strana se odrekla i dela fiskalnih prihoda i dela ekonomskog suvereniteta.

Na samu najavu inicijative za redefinisanje vlasničkih odnosa u zajedničkom preduzeću za eksploataciju projekta podzemnog skladišta gasa, iz Gazproma početkom 2010. poručuju da je Sporazum jasno definisao uloge učesnika u ovom projektu. Pomireni sa situacijom i svojim doprinosom istoj, iz naše države niko nije odreagovao na ovakve izjave.

Još jedna specifičnost naše situacije je posrednik u prodaji gasa, kompanija Jugorosgas, u kojoj Srbijagas ima 25% učešća, a ovo zajedničko preduzeće je i vlasnik magistralnog gasovoda Pojate-Niš, kao i distributivnog gasovoda u Nišu. U septembru se očekuje i početak izgradnje Magistralnog gasovoda Niš–Leskovac–Vranje, koji će biti vlasništvu ovog preduzeća.

A da ugovaranje na sopstvenu štetu nije pravilo na ovom međunarodnom projektu pokazuju nam primeri zemalja koje su pregovorima došle do povoljnijih uslova za zajednička preduzeća. Tako je Bugarska, nakon dužih pregovora, uspela da dogovori da se smanji cena gasa za Bugarsku i da se ukloni posrednik iz ugovora o snabdevanju. Pregovori su bili dosta tvrdi i u jednom trenutku je ruska strana bila spremna i da isključi Bugarsku i da gasovod izroni iz Crnog mora na rumunskoj obali. A, za nas je uspeh ukoliko postignemo da trasa gasovoda uđe u zemlju u Dimitrovgradu, a ne u Zaječaru, čime bi se stvorili povoljniji uslovi za gasifikaciju juga Srbije.

Austrija je svoje učešće u projektu uslovljavala po­vra­tkom pra­va austrij­ske na­ci­o­nal­ne avi­o­kom­pa­ni­je da oba­vlja le­to­ve u Ru­si­ju.

Sporazum sa Slovenijom je potpisan uz uvažavanje zahteva Evropske Komisije i Trećeg EU energetskog paketa kojim se definiše da gasovodna infrastruktura ne sme biti u vlasništvu firmi koje trguju gasom i preduzećima iz trećih država nije dozvoljeno vlasništvo gasovoda u državama članicama Evropske unije.

Izostanak rezultata u pregovorima pokazao se i u slučaju drugog transevropskog gasovodnog sistema-Nabuko, za koji se spekulisalo da bi mogao jednim delom da zakači i Srbiju, ali činjenica je da ta opcija nikad nije zvanično ponuđena Srbiji, već je Srbija bila ta koja je bezuspešno pokušavala u više navrata da razgovora o ovoj temi.

Koren neuspeha je u osnovnim pretpostavkama. Ako su pretpostavke od kojih se kreće bez argumenata i neosnovane i kada svi postanu svesni toga, lako prihvatamo sve što nam ponude. Kada je neuspeh neminovan, kao loše pripremljeni atletičar pred trku, na kraju ponosno prihvatamo nagradu za najšarmantnijeg sportistu na turniru.