Dok se u svetu ski centri planiraju i grade u podnožju planina, imajući u vidu i potrebe za razvojem već postojećih naselja, zapošljavanjem lokalnog stanovništva i iskorišćenjem ili unapređenjem postojeće infrastrukturne mreže, postavljanje hotela u divljini Stare planine potez je u najmanju ruku nelogičan.

Postoji u ekonomiji termin „komparativna prednost“, koji je više princip kojim se rukovode ozbiljni ekonomski planeri, a gde se na osnovu raspoloživih sredstava (finansijskih ili logističkih), resursa (prirodnih dobara ili kvalifikovane radne snage), tehnologije ili organizacije odlučuje o proizvodnji određene vrste dobara ili usluga. Prostije rečeno, ne petljate se tamo gde nemate šansi da budete konkurentni na već razvijenom tržištu (u ovom slučaju sporta ili zabave).

Ko se bavi zimskim sportovima zna da se skijališta u Francuskoj i Italiji, sa višedecenijskom tradicijom, razvijenim stazama od nekoliko desetina ili stotina kilometara, smeštajnim kapacitetima u rasponu od 15 do 250 evra po danu, kafićima, restoranima, prodavnicama autentičnih lokalnih proizvoda, prilaznim putevima i ostalom pratećom infrastrukturom ne mogu da stave u isti rang sa skijalištima od jednog ili dva hotela sa dve staze i brdskim putevima.

Prednosti netaknute prirode, kakva je do skoro bila Stara planina, jesu u onome što samo ona može da pruži – uživanje u lokalnim specijalitetima, uzgoj organske hrane, proizvodnja autentičnih rukotvorina i razvoj seoskog i eko turizma. U održivom razvoju Stare planine, održavanju njenih sela i subvencijama lokalnom stanovništvu treba videti mogućnost za stvaranje srpske Toskane.

Ukoliko se projektu razvoja Knjaževca, Pirota i Dimirovgrada priđe planski i sa ekonomskom logikom može se smanjiti odliv stanovništva i postići ravnomerniji regionalni razvoj. Sada se čuveni pirotski kačkavalj može naći skoro isključivo u Pirotu, a uz nedostatak podrške lokalnoj proizvodnji nestaće i tamo.

Poštujući logiku da se ljudi iseljavaju iz ekonomski propalih sredina i kreću ka ekonomski prosperitetnijim područjima, ali istovremeno imajući u vidu činjenicu da je cela Srbija opustošena lošim ekonomskim planovima i realizacijom, neophodno je sada razmišljati prvenstveno o komparativnoj prednosti.

Naravno, kako ne treba planirati srpsku silikonsku dolinu i graditi fabrike čipova pre nego što reformišemo obrazovni sistem i ne obezbedimo dovoljno ljudskih resursa da se time bave, tako ne treba zanemariti ni mogućnosti koje imamo sa drugom vrstom resursa.

Ne treba na svaku planinu baciti hotel, projekat Crni vrh nije daleko od ovog primera, ni pored svake reke dizati fabriku kao u socijalizmu, već u svetlu svetske ekonomije videti svoju šansu. Ako može sever Italije da živi od industrije, dok se skoro ceo ostatak države oslanja na kulturni i eko turizam, možemo li u ovome naći neki dobar primer.

Nemamo potencijala da budemo ekonomija obima, kao što je Kina, ali imamo mogućnosti da iskoristimo sve veću i češću migraciju evropskog stanovništva tokom letnjih i zimskih meseci odmora. Krajevi Srbije sa svojim prirodnim lepotama i kapacitetima, autentičnim specijalitetima i proizvodima, neugroženim biljnim i životinjskim svetom, nezaposlenim lokalnim stanovištvom, veliki su potencijal za ravnomerni regionalni razvoj. Samo kada bi se neko posvetio tome i iskoristio tu komparativnu prednost.