Burazerski gest ministra spoljnih poslova ukazuje na smer njegovog razmišljanja o prioritetima spoljne politike Srbije, a u isto vreme nas podseća na probleme koje u toj oblasti imamo. Na kraju prve decenije 21. veka u Srbiji nije jasno kako se dolazi do spoljne politike i ne postoji otvorena rasprava o tome šta je njena sadržina. Najuporniji dolaze do ovih saznanja nervozno čekajući ministrove intervjue po dnevnim i nedeljnim listovima kao jedinog izvora saznanja o tome.

Zanemarivši činjenicu da je spoljnopolitička orijentacija Srbije još 2001. godine postala izraz opredeljenosti za suštinske promene u zemlji i deo napora da se postave temelji novog, pre svega, vrednosnog uređenja države, ministar Jeremić je pogazio principe tada utvrđene spoljne politike ne glasavši za rezoluciju kojom se osuđuje kršenje ljudskih prava u Iranu. Istovremeno je potpuno izbrisao transatlantsku dimenziju naše spoljne politike uredivši da Srbija bude jedina zemlja u regionu u kojoj je NATO tabu tema.

Umesto da pristupi definisanju nove spoljne politike Srbije, koja će da sadrži jasno navedene determinante i prioritete, i koja će da bude bazirana na objektivnoj proceni stanja u kojem se zemlja nalazi i okruženja kome pripada, ministar Jeremić se ponaša kako se niko na svetu više ne ponaša. Sve to nas samo podseća da na mestu ministra spoljnih poslova u Vladi Srbije imamo osobu koja više brine kako da osvoji srce i postane lider burazerske Srbije, nego što misli na napredak svoje države i kvalitetniji život njenih građana.