Ako građani još uvek ne uživaju u toj lepoj beneficiji slobodnog putovanja, putuje Predsednik. Predsednik se pojavljuje kao vešti pregovarač i spasilac nacije tokom gasne krize, voljena osoba koja razume patnju sviju. On ljubi zastavu. Posmatra manevre. Lupa rukom o sto i preti da će istražiti slučajeve korupcije. On preuzima brigu za odgovornost ministara iz Demokratske stranke. Stesan i obučen po meri javnog mnenja, Boris Tadić koji obitava u Predsedniku možda i ne primećuje u kojem pravcu ga bacaju talasi srpske i svetske politike. Jednim udarcem urušava integritet predsednika Vlade, srozava ionako poljuljani ugled stranke koju je prisvojio i države koju samo što nije. Umislivši da funkcija koja mu po prirodi stvari daje autoritet znači da on i jeste autoritet, Boris Tadić podseća na Džordža Buša Mlađeg, predsednika bez inventivne državne politike, kojem u parteru svi aplaudiraju a iza zavesa mu se grohotom smeju. Otud i ne čudi bizarni mimohod ove dvojice „državnika“ na pekinškoj Olimpijadi, na koji se ovde već zaboravilo, ali koji će svakako naći svoje mesto u jednoj budućoj istoriji bizarnosti srpske diplomatije.

U plimi političkih paradoksa koji su Borisa Tadića učinili Predsednikom, ne čudi što nas nosilac liste Za evropsku Srbiju svojim predsednikovanjem uvodi u opasnu zonu koja u krajnjem može ne samo da Evropu učini strancem u Srbiji, već da Srbiju učini nepoželjnom za Evropu. Ne čudi ni što se Predsednik oseća i ponaša kao car, arbitrira i levo i desno, promiče svoje jarane na najviše državne funkcije i daje i njima priliku da osete slast koju imanje autoriteta daje nekome kome ne pripada. Ne čudi, ali brine. Jer radi se o veselom dvoru koji niti shvata značaj koji mehanizam podele vlasti ima u modernoj državi, niti pokazuje spremnost da rizikuje niti jedan procenat podrške dragih birača makar to dovelo u pitanje naše opredeljenje za Evropu.

Pokazujući neiskrenu i malodušnu privrženost zajedničkim vrednostima u Evropi, i usmeravajući često spoljnu politiku ka direktnom konfrontiranju sa EU, Predsednik se svojim politikama po pravilu udaljava od politika organizacije u kojoj želi da obezbedi mesto za Srbiju. Umesto da se posveti reformi institucija koje se bave evropskim integracijama, obezbeđivanju institucijama realnih moći da sprovedu taj proces i ubrzanju reformskih i integracionih procesa, Boris Tadić nam nudi samo deklarativno opredeljenje za Evropu. Tako nas, ne mareći za to da posledice poigravanja politikom mogu biti drastične, naš Predsednik osuđuje na tavorenje i izolaciju. Jer samo u izolovanoj, burazerskoj Srbiji neće se praviti razlika između političara koji ima autoritet, i političara koji to jeste.