Ovako sam zavrsio tekst „Scenaristi opasnih namera" pre nekoliko nedelja. Povod je bila izjava podpredsednika DSS, Jočića „da dok traje igranka oko Kosova, neće biti izbora". Taj stav je suština navodnog kompromisa unutar vladajuće koalicije o predsedničkim izborima koji, doduše nije formulisan uličarskim žargonom, ali isto znači. A šta se desilo u međuvremenu?

Kfor je pronašao uniforme Vojske Srbije „u reonu Kosovske Mitrovice". Na dojavu naše vojske, kažu izveštaji. Ali nismo saznali kad je stigla dojava, pre ili posle zaplene i gde su pronađene te uniforme. U kući ili štali? Čijoj? Na livadi ili u šumi? Čijoj?

Tomislav Nikolić je još proletos, kao Predsednik Narodne Skupštine, pominjao vanredno stanje. Pre neki dan je ponovio da očekuje uvođenje vanrednog stanja zbog Kosova. U nameri da zasluži Koštunicinu podršku tim putem „hrabro" ide i Predsednik Tadić. U interju Frans presu kaže da, u slučaju međunarodnog priznanja Kosova, očekuje nasilje, ne samo na Kosovu, već i u Srbiji. Šef poslaničke grupe DSS-a Slobodan Aligrudić kaže da za ono što Vlada namerava da uradi, ako Kosovska Skupština proglasi nezavisnost, mora da dobije podršku radikla. Cinik bi rekao - mora biti da je u pitanju neki proevropski zakon.

I na kraju Hongkong. Ništa bolje nego ovaj „predlog" ne odslikava svu pogubnost „usaglašene državne politike o KiM", odnosno koliko je ta politika uperena protiv opstanka srpskog naroda na Kosovu. Ako tamošnjim Srbima nije bilo jasno šta im se poručuje kad se kosovskim Albancima nudi 95% vlasti u Prištini, sada im je valjda jasno. Njima je Beograd namenio sudbinu britanske manjine u Honkongu, koja je po vraćanju Honkonga Kini završila, dakako, u svojoj matičnoj državi - Britaniji. Već viđeno na primeru Srba iz Hrvatske.

Da li to nekome nasilje i izbegličke kolone trebaju da bi silom opstao na vlasti?

Ona lipa u Požarevcu pokazuje kako se takvi planovi završavaju. Pre ili kasnije.