Kosovo
Zoran Ostojić | 21.12.2007.
Prioritetni državni i nacionalni inters Srbije su evropske integracije. Zbog toga je naš interes rešenje kosovskog problema, a ne njegovo dalje odlaganje. Naš interes je takođe i očuvanje srpskog karaktera Kosova, ne samo zbog tradicije i duhovnih i kulturnih bogastava srpskog naroda, vec pre svega zbog 130.000 Srba koji žive na Kosovu. Ali i zbog onih koji su na bilo koji način vezani za Kosovo ili imaju nameru da se tamo vrate. Već više od dve godine LDP nudi potpuno drugačiju politiku prema Kosovu od ove koja se eufemistički naziva „usaglašena državna politika“, koju je formulisao Koštunica, uz podršku njegova dva predsednička kandidata, Borisa Tadića i Tomislava Nikolića. To što ta politika ovih dana doživljava svoj definitivni poraz malo koga će iznenaditi jer smo na takav ishod na vreme upozorili.
Ako bi morao u jednoj rečenici da istaknem razliku između ove dve politike ona bi glasila otprilike ovako. Državna politika nudila je kosovskim Albancima apsolutnu vlast u Prištini, odnosno suverenost i neku vrstu unutrašnje nezavisnosti, ali bez stolice u UN, dok LDP misli da da je inters Srba sa Kosova da vladaju Kosovom iz Prištine zajedno sa Albancima. Pošto je već odavno jasno da će Kosovo biti međunarodno priznato. A za tamošnje Srbe nema značaja da li će to uslediti sa ili bez Rezolucije UN, na Generalnoj skupštini UN, da li će prvi biti Vašington ili Brisel, da li će priznanje biti jednostrano ili koordinirano. Dakle Koštunica je nudio kosovskim Albancima suverenost i nezavisnost bez medjunarodnog priznanja, a LDP deobu suverenosti, odnosno vlasti, među Albancima i Srbima. Prvo znači odbranu Miloševićeve i Šešeljeve politike, drugo je konstatacija njihovog poraza. Prvo znači odlazak Srba sa Kosova, drugo njihov ostanak. Prvo je faza potencijalne Velike Albanije, drugo zatvara takvu mogućnost. Prvo znači trajnu nestabilnost regiona i zatvaranje evropske perpsktive Srbije, druga- stabilnost i zajedničku evropsku budućnost.
Zato je dobro što je EU odlučila da preuzme inicijativu i odgovornost za okončanju krize kojom je započet raspad Jugoslavije i čijim rešenjem taj proces treba da se završi. Jer je to prvenstveno evropsko pitanje zbog toga što sve zemlje regiona žele u to društvo.
A i Beograd ima šansu da posle predsedničkih izbora bude deo rešenja, a ne problema. Za to su potrebne promene i nova politika koja nas obavezuje na uvažavanje realnosti i traženje nove uloge za Srbiju u rešavanje haosa koji je Milošević na Kosovu za sobom ostavio kao i u razvijanju prijateljstva sa kosovskom većinom.
