Ne postoji brzo rešenje koje će oporaviti Srbiju, ekonomiju i ljude u njoj, ali postoji neminovan put preokreta koji se mora pokrenuti da bi se to dogodilo. Naš cilj je dobijanje podrške i partnerstvo sa ljudima za vođenje zemlje tim izazovnim, ali jedinim mogućim putem.

Preokret ima svoje ciljeve. Ubrzanje tranzicije, koja je najgora i najnepravednija kada je ovako spora i selektivna, efikasna tržišna ekonomija, napuštanje monopola, sprovođenje jasne evropske politike koja podrazumeva i promenu kosovske politike, nova politika u regionu i napuštanje neodgovornog spoljnopolitičkog kursa. Kroz preokret želimo da pružimo realan sadržaj i životnost autonomiji Vojvodine, obavimo decentralizaciju, u potpunosti afirmišemo ljudska i manjinska prava i slobode.

Samo tako zemlju možemo da pokrenemo. Ne tražimo za sebe poziciju monopoliste u tom poslu, ali smo spremni i sposobni da budemo lideri u njegovom ostvarenju.

Zato su naše poruke precizne i logične – dogovor sa sindikatima, ako žele da pomognu svom članstvu da živi normalnije. Dogovor sa poslovnim svetom, ako nameravaju da iskorače iz sistema u kojem zavise od politike, države i poslova sa njom, iako znaju da su u takvom odnosu osuđeni na propadanje. Dogovor sa civilnim sektorom, kako bi pomogao da građani budu uključeni u politiku na način kojim će im omogućiti da zaštite svoja prava i interese.

Poseban senzibilitet imamo prema potrebi postizanja konsenzusa sa manjinskim zajednicama, uz plan za rešavanje problema koje imaju. Preokret znači i partnerstvo u otklanjanju izazova koji prate rad nacionalnih saveta manjina, nastalih zbog lošeg upravljanja tim procesom. Nastavićemo da se angažujemo na ispravljanju posledica velikih grešaka vlasti zbog kojih ne može da radi Nacionalni savet Bošnjaka, ugrožen odlukama vladajuće koalicije koja je, zbog internih potreba svojih članica iz Sandžaka, proizvela problem koji opterećuje i podiže tenzije u tom osetljivom delu naše zemlje.

Tek onda je LDP spreman da razgovara sa strankama.

Preokret našeg političkog sistema mora biti etapan. Protivimo se svakoj promeni izbornog sistema na primitivan način i u izbornoj godini. Naše instutucije se ne mogu dalje redukovati i svoditi na još direktniju ispostavu partija. Uostalom, ovaj politički sistem već dugo dovodi do velike neravnoteže, uz situaciju da se moć realno koncentriše različito od formalnih funkcija i nadležnosti. Srbija je na dugogodišnoj institucionalnoj klackalici između prejakog premijera i statirajućeg predsednika i obrnute situacije u kojoj se uticaj vezuje uz politički dominantnog predsednika, na račun efektivne moći vlade i njenog šefa.

Podržavamo ukidanje blanko-ostavki, koje LDP nikada nije ni imao. Zalažemo se za efikasan i razuman Zakon o finansiranju političkih stranaka koji će podržati evropske institucije.

Oštro se suprotstavljamo ideji da se broj poslanika prepolovi, jer to vodi daljoj deformaciji političke slike zemlje i izbacivanju predstavnika manjina iz parlamenta. Za takav sistem se zalažu stranke koje Srbiju tretiraju kao stado kojim treba upravljati na što jednostavniji i praktičniji način.

Zalažemo se za fundamentalnu promenu Ustava, kako bismo u njega uneli sve one izmene koje su bile razlog zbog koga smo vodili antireferendumsku kampanju 2006. godine, dok su druge stranke nametnule zemlji Ustav koji je ugušio naše društvo i državu.

Država, to su njene institucije koje u ovom trenutku gotovo ne postoje ili su pretvorene u partijske filijale i nepremostive prepreke modernizaciji i razvoju zemlje. LDP je fokusiran na modernizaciju institucija, podizanje efikasnosti i uspostavljanje pravila karakterističnih za svaku evropsku zemlju koja je uspešno obavila svoju transformaciju.

Doneli smo hrabru odluku kada smo odlučili da podržimo reformu pravosuđa, uz sve mane, polovična rešenja i odsustvo hrabrosti karakteristično za vladajuće političke stranke koje su za tu reformu preuzele odgovornost. To je bila naša svesna i strateška odluka, zbog toga što smo svesni da se greške mogu otkloniti, ali da bi novo odustajanje od reforme definitivno zapečatilo budućnost prava, pravde i pravne države.

Pravosuđe je bilo jedini segment naših institucija koje nije ni dotakao 5. oktobar. Trpeli smo kao zemlja zbog totalnog kontinuiteta sa periodom Miloševićevog pravosuđa. Zato smo u svakom trenutku imali na umu, kao upozorenje i putokaz za političku odluku koju smo doneli, činjenicu da je ovo zemlja u kojoj je pravosuđe u jednom trenutku imalo više razumevanja za atentatora na Zorana Đinđića, pa ga je oslobodilo kao trgovačkog putnika koji hrani porodicu, nego za činjenicu da ima odgovornost prema zemlji u kojoj kriminalni klan i politički zločinci pokušavaju da zaustave promene i uklone njihovog demokratski izabranog lidera.

Borbu protiv korupcije mogu voditi samo efikasne institucije. Ona ne sme nikada više biti deklarativna, incidentna i selektivna. Najbolji način da se korupcija sistemski suzbije jeste povlačenje države iz svih poslova u kojima postoje široka i diskreciona ovlašćenja političara i državnih službenika i mogućnost da se donose odluke koje pogoduju pojedincima, kao i svođenje obima javnih nabavki na razumnu i ekonomsku opravdanu meru.

Ne možemo Srbiju da prokrijumčarimo u Evropsku uniju. Preokret treba da otvori deblokadu Srbije, raščišćavanje sa politikom koja uverava građane da je moguće promeniti Srbiju, a pritom ostaviti nasleđene odnose nepromenjenim. Ako govorimo o Evropi, onda to treba da bude realan cilj. Moramo da se krećemo prečicama, a NATO je prečica za članstvo u EU. Zemlja profila kakva je Srbija ne može da očekuje tu vrstu ekskluzivnosti vojne neutralnosti, zasnovanu na jednoj rečenici o tome, koju su prošvercovali u rezoluciju o Kosovu od koga su i sami digli ruke pre tri godine.

Evropa je postala izgovor za sve. Za svaku nesposobnost, aljkavost, licemerje, alavost da se po svaku cenu ostane na vlasti. LDP Evropu ne doživljava na takav način. Nas Evropa motiviše u onim poslovima koji su prepuni neizvesnosti danas u Srbiji. Prava evropska politika znači da će biti moguće izgraditi normalno društvo. Pogledajmo kako je ta Evropa izgledala nekada i u njoj ćemo prepoznati odgovor na dileme koju imamo.

Moguće je živeti normalno sa susedima. Dokaz je današnji život Francuza i Nemaca, ali je put do toga prihvatanje Evrope, njeno dovođenje u Srbiju, a ne žongliranje u ispunjavanju evropskih obaveza. Moguće je imati dinamičnu ekonomiju u kojoj ljudi zarađuju onoliko koliko rade. Moguće je, ne samo u Nemačkoj i Francuskoj, nego i u onim zemljama koje su se na vreme prestrojile i reorganizovale na evropskim prinicipima, poput Slovenije, Češke, Slovačke ili Poljske.

Srbija će ostati večiti kandidat za članstvo u Evropskoj uniji bez donošenja odluke o ulasku u članstvo NATO saveza. Za zemlju kao što je Srbija, ulazak u NATO je preduslov brzog članstva u EU i to je očigledno. Oni koji danas o tome ćute, nemaju hrabrosti da građanima saopšte tu jednostavnu životnu i političku istinu. Srbija mora da se opredeli i krene putem kojim su pre nas uspešno prošle sve zemlje socijalističkog bloka koje su želele da se transformišu u moderna, mirna i progresivna društva.

NATO je i deo odgovora na pitanje unutrašnje sigurnosti i bezbednosti. Ne tako što će nam iza leđa stajati nosači američke vojske, nego tako što ćemo se kroz sistem pridruživanja NATO i mi transformisati, menjajući sistem vrednosti unutar same Srbije. Nasilje i ugrožavanje bezbednosti je ukorenjeno duboko u nama, u politici, pogrešno postavljenom školskom sistemu, našim ugroženim porodicama, javnom životu.

Članstvo u NATO nije pretnja ni za koga. Okruženi smo NATO zemljama. Srbija ne ulazi u NATO da bi postala parking za NATO rakete, nego zato što je članstvo u NATO jedini način da izađemo iz izolacije i hronične balkanske neizvesnosti i nemira. Ona vrsta politike, prisutna u našem društvu, kojom se prolongira izjašnjavanje o NATO ili se unapred uskraćuje mogućnost za članstvo, predstavlja direktno ugrožavanje normalne budućnosti ove zemlje i njeno guranje u stratešku izolaciju. Svaka vrsta izolacije u prošlosti nam je donosila samo propadanje.

Propast naše ekonomije, depresija u kojoj svi imamo utisak da se vrtimo u krug, nije rezultat toga što je ona sama po sebi bila loša. Naprotiv, to je cena pogrešne politike. To znači da treba da se povežemo sa svetom, sa onima koji su od nas uspešniji i da idemo putem kojim su mnogi drugi krenuli pre nas, a ne da tragamo za nekim autentičnim rešenjima koja nas, po pravilu, dovedu na stranputicu.

Imamo samo tri moguća izvora investicija u ekonomiju. Domaću štednju, privlačenje investicija iz sveta koji ima raspoloživ novac i poslovnu ambiciju i tranzicioni fondovi EU. Investitori traže političku i ekonomsku stabilnost, čvrste, jasne i efikasne institucije i stabilne zakone. Svaka transparentna investicija, koja će u Srbiju doći sa ambicijom da ulaže, zarađuje i zapošljava, dobrodošla je. Bitan je kvalitet kapitala i prihvatanje konkurencije, a ne geografska odrednica ulagača. Investicija će doći ako je Srbija sigurna i predvidiva destinacija, progresivna i mirna evropska zemlja, a investitori će ulagati bez obzira da li su poreklom iz Zapadne Evrope, Amerike, Rusije ili neke druge zemlje u ekonomskoj ekspanziji.

Jedino sa tim privrednim rastom Srbija može da smanji stopu nezaposlenosti. To je jedan od ciljeva. Cilj nam je i inflacija od 2 posto, dvovalutni sistem, bez žongliranja sa PDV-om. Treba nam neposredna i vrlo precizna fiskalna politika. Preokret je uvođenje poreskih stimulansa za izvoz, fiskalne podrške za agrar, za prvo zapošljavanje i prvi stan, olakšica za svakog prijavljenog radnika sa prosečnom platom.

LDP-u ne trebaju druge stranke da bismo pre izbora, sa radnicima, sindikatima, civilnom sektorom, poslovnim svetom postigli dogovor koji bi konačno omogućio da kao zemlja donesemo odluke koje se godinama izbegavaju. To mora da bude dogovor oko politike saradnje sa susedima i svetom, jer je to jedini način da na tim tržištima nešto izvezemo. Politike ciljane inflacije, pravednije raspoređenih poreza, revizije energetskog sporazuma, podrške sposobnima u biznisu umesto populizma, ukidanja ili značajnog sniženja poreza na osnovne životne namirnice, u skladu sa pravilima EU i dinamikom predviđenom ugovorima sa njom, potpuno drugačijeg modela upravljanja javnim preduzećima, jačanja konkurencije i tržišta, sređivanja penzijskog fonda.

• Uvođenje obaveze države da sve svoje obaveze prema privredi plaća u roku od 60 dana. Takav sistem funkcioniše u Hrvatskoj, pa je ta vrsta doprinosa likvidnosti privrede moguća i u Srbiji.

• Fleksibilni kurs – stvarna politika ciljane inflacije.

• Uvođenje dvovalutnog sistema – i dinar i evro, kako bi evro funkcionisao u svim transakcijama kao regularno sredstvo plaćanja, zajedno sa dinarom čiji bi monopol bio ukinut.

Ideja o 400.000 novih radnih mesta je lepa, ali će propasti, kao i parola od pre nekoliko godina o 200.000 ljudi koji će dobiti priliku da rade, ako se odmah ne dogovorimo oko toga da će država odustati od demagogije kojom nas vraća u komandnu privredu, u sistem koji milijardama budžetskih subvencija večito štiti propale državne firme, tera investitore jer se ovde poreska politika menja iz dana u dan. Niko ozbiljan neće ulagati u zemlju gde se svaki budžet usvaja poslednjih dana decembra, a onda se ispostavi da je inflacija dvostruko veća od najavljene, a rast privrede upola manji od projektovanog.

Problem Srbije, za koji su odgovorne generacije neuspešnih političara i loši politički izbori u prošlosti, najočigledniji je u razorenom tržištu rada, osećaju bezizlaznosti među onima koji traže posao i stalnom strahu od gubitka nekvalitetnog i slabo plaćenog posla kod većine od 1,8 miliona prijavljenih radnika u Srbiji.

Danas nas guši država, koja je prepreka u našim životima i svodi nas na trenutne ili buduće žrtve njene ambicija da ubije svaku želju ili mogućnost za lični i porodični napredak. Za progres zasnovan na trijumfu znanja nad partijskom pripadnošću, novih veština nad starim navikama, ambicioznih i pametnih nad klimoglavcima, stalnog učenja nad poražavajućom inercijom, nadom da će naša deca živete bolje, od svog rada i sposobnosti, ako na njih prenesemo radne navike, želju za uspehom i ako im obezbedimo dobro i kvalitetno obrazovanje.

Naš osnovni problem je što je politika dovela zemlju do tačke u kojoj je nemoguće pomiriti prava i obaveze. Pravo ljudi na dostojanstven život i obavezu države da im to dozvoli i omogući. Zato je preduslov ozbiljnih promena dogovor sa ljudima.

Prokockano poverenje i duboka depresija neprekidno vuku Srbiju u dalje propadanje i tavorenje u mulju neuspešne, sporne i spore tranzicije. Radnici veruju da su propali zbog poslodavaca i zbog države koja je naklonjena poslodavcima. Poslodavci više ne mogu da izdrže pritisak države koja, stalno povećava zahteve i opterećenja, pritisnuta potrebom da servisira svoje obaveze, a nespremna da najpre sebi učini boljom, efikasnijom i profitabilnijom, pre nego što takve zahteve ispostavi građanima i poslovnom sektoru.

Samorazarajuća neefikasnost polazi iz centra države. Ekonomsko propadanje, činjenica da trošimo više nego što imamo, proizvodimo i zarađujemo, posledice su favorizovanja modela privrednog života koji je neodrživ. U njemu se država prepotentno i krajnje bahato pojavljuje i kao poslodavac i kao korisnik, a sa druge strane sa njom propadaju ili na demagogiji opstaju sindikati koji su taoci uverenja da je moguće nastaviti po starom, tako što će sve izabrati neka nova vlast ili novi poslodavac, uz tihu nadu da će se socijalizam vratiti i da će država ponovo postati sigurno utočište i najtolerantniji poslodavac.

Sindikati u Srbiji, ugroženi ignorisanjem države, vrlo često rade protiv sebe. Nije prirodno da sindikati sebi vezuju ruke, tako što blokiraju reformu penzijskog sistema, iako znaju da njihovi članovi ne mogu više da servisiraju ogromne gubitke tog Fonda. Normalno bi bilo da se sindikati bore za izmenu Zakona o planiranuju i izgradnji. Četrdeset hiljada radnika je ostalo bez posla, zbog populizma i demagogije, koji su Vladi bili toliko važni da su doneli zakon na takav način da se u Srbiji ništa ne gradi. Umesto što traže nemoguće, sindikati bi morali da se okrenu onome što je šansa za njihove članove. Tu vidimo prostor za dogovor i preokret.

Država se, iz političkih i demagoških razloga i zbog privremene koristi, opredelila za navodno zastupanje radnika. Ta manipulantska ideja, zbog koje najviše trpe sami radnici čija su radna mesta i plate ugroženi, zasniva se na kratkoročnoj računici da je radnika više nego poslodavaca, pa će populistički nastup prema njima doneti i više glasova na izborima. Zbog toga Srbija već dugo ekonomski strada, dok se kroz očuvanje postojećeg, u modernim zemljama davno prevaziđenog pristupa, radnici drže u potpunoj neizvesnosti koja će trajati sve dok se ne pokrene transformacija tog segmenta našeg društva, koji je preduslov zdrave ekonomije.

Preokret mora da pruži odgovor na ključno pitanje – šta moramo zajedno da uradimo da bi u ovoj zemlji borba za bolji posao bila način probijanja kroz život, a realna šansa da takav posao dobijete pokretač za angažman, učenje, usavršavanje i napredovanje.

I u ovakvoj Srbiji živi nekoliko miliona ljudi koji žele normalnu zemlju, u kojoj će zavisiti od svojih sposobnosti. Socijalnu politiku ne vidimo kao milostinju države ili kao pokriće za nesposobnost. Za LDP je najbolja i najefikasnija socijalna politika zapravo ideja da država omogući ljudima da se kvalitetno osposobe za život i posao, umesto što im glumi staratelja, terajući ih da se ponižavaju ili partijski angažuju kako bi izmolili bilo kakvu vrstu socijalnih primanja. Na tom nivou mora doći do preokreta, tako što će država postati efikasna, vrlo jasno definisati prava i obaveze, kojih će se pridržavati prvo ona, a potom i svako drugi.

Srbija će se razviti ako se razvije privatna inicijativa u svakoj oblasti života. Ona se, u ovom trenutku, razvija uprkos partijskoj i anahronoj državi, koja čini sve da je ograniči ili osujeti.

Kada to uradimo, a za takav projekat LDP traži podršku, moraćemo i moći mnogo više da radimo. To je suština nove politike. Preokret traži jasan dogovor države, koja sa jedne strane presudno utiče na privrednu klimu u društvu, a sa druge strane ima obaveze prema tom društvu koje ne može da ostvari bez partnerstva i obavezujućeg dogovora sa poslodavcima i radnicima.

PREOKRET ZATO ŠTO:

• Nelikvidnost i kašnjenje u plaćanjima je ogromno, prosečan rok za isplatu dobavljačima je između 180 i 300 dana.

• Srbija je u 2010. godini privukla isti iznos direktnih stranih investicija kao i Crna Gora od koje je 15 puta veća.

• Akumulirani dug javnih preduzeća iznosi blizu 5 milijardi evra.

• Jedina smo zemlja u Evropi u kojoj direktno ili posredno tri petine cena kontroliše država.

• Javni dug je samo u 2010. godini porastao za 225 evra po svakom stanovniku.

Ti dogovori znače da se mora garantovati sindikalno organizovanje i u privatnim kompanijama, ali da to sindikalno organizovanje bude na onim osnovama na kojima su organizovani sindikati u razvijenim evropskim državama. Jedino takav kapitalizam ima smisla i može da dovede do onoga što je Srbiji neophodno da bi preživela - privredni rast od najmanje 7 odsto godišnje, inflacija na granici od 2 odsto, smanjivanje nezaposlenosti i postepeno smanjivanje javnog duga.

Suština sindikata je da se ostvari što veći stepen partnerstva između poslodavca i zaposlenih. Uloga države nije da ona arbitrira u tome, nego da pomogne u stvaranju klime kako bi se kroz to partnerstvo došlo do najboljeg rezultata. Preduslov stvaranja svega toga je da se država transformiše i napusti segmente privrede u kojima je prepreka i gde stvara štetu. Ta transformacija se pre svega odnosi na javna preduzeća.

Država nema šta da traži u javnim preduzećima. Ona su po pravilu partijski plen, jedan od generatora ekonomske krize i temeljnih ekonomskih problema sa kojima se konstantno suočavamo. Zbog njih se neguju monopoli, u njima se pronalaze resursi za politiku kontinuiteta sa propalim sistemom koji smo formalno napustili 2000. godine.

Da smo ranije pozvali Turkish Airlines u JAT, danas ne bismo molili da po svaku cenu preuzmu kompaniju koja ima kompromitovano ime i avione starije od većine svojih putnika. Da smo ranije pozvali strane kompanije da dođu u NIS, kao što su došle u Telekom, naši problemi bili bi manji. Ne bismo imali problem u sektoru energetike, imali bismo naprednu i dinamičnu energetiku kao što je napredan sektor komunikacije. Komunikacije su efikasne zato što potoji konkurencija, a država ne može presudno da utiče na politiku kompanija u koju su ušli strani partneri i doneli novu korporativnu kulturu, potpuno drugačiju poslovnu filozofiju, efikasan menadžment.

U Srbiji je potpuno neiskorišćen potencijal malih i srednjih preduzeća, koja su u krizi dodatno ugrožena. Svaka evropska zemlja koja je napravila ekonomski bum i smanjila problem nezaposlenosti je to učinila pametnim i efikasnim podsticajima za razvoj malog i srednjeg biznisa. Taj sektor koncentriše najbolje preduzetničke ideje, donosi fleksibilnost i brzinu, nove tehnologije i inovacije i razvija preduzetnički duh koji je ključ uspešnog i efikasnog kapitalizma. U Evropskoj uniji i SAD samo jedna od sto firmi nije iz segmenta malog i srednjeg biznisa, a te kompanije su donele dve trećine novih radnih mesta u proteklih 15 godina. Više od polovine novostvorene vrednosti i ogromna većina novih tehnologija i patenata razvija se u tom sektoru.

Preokret u ovoj oblasti želimo da pokrenemo afirmacijom postojećeg sektora malog i srednjeg biznisa, napuštanjem populizma, poreskim rasterećenjem, obavezom države da svoje obaveze izmiruje na vreme i prestane da gura preduzetnike u nelikvidnost, promocijom preduzetničkog duha, modernizacijom obrazovnih profila, čišćenjem privrednog sistema zatrovanog crnom i sivom ekonomijom, podsticanjem i zaštitom konkurencije, donošenjem zakona o zanatstvu, nagrađivanjem inovativnosti i izvozne orijentacije.

Umesto trošenja ograničenih sredstava koja dobijamo u ovoj fazi evrointegracija na megalomanske programe javnih i velikih preduzeća, praćene velikom neefikasnošću, korisnije i isplativije je pomoći malim i srednjim preduzećima da uđu u projekte finansiranja kroz pristup fondovima EU za ovu namenu (Evropska mreža preduzetništva, FP7 – program za istraživanje, tehnološki razvoj i demostracione aktivnosti, CIP – program za konkurentnost i inovacije).

PREOKRET ZNAČI:

• Upola niži doprinosi i porezi za one koji se prvi put zapošljavaju.

• Upola niži porezi i doprinosi na sve plate i primanja koja se isplaćuju do iznosa prosečne plate. Smanjenje poreza na zarade bi omogućilo prijavljivanje većine radnika koji sada rade „na crno“ i postepeno ukidanje prakse prijave „na minimalac“.

• Novi Zakon o radu koji će ukinuti lažnu zaštitu radnika i prava koja su 20 godina mrtvo slovo na papiru i dati im konkretna i zaštićena prava.

• Strogo kažnjavanje svakog pokušaja izbegavanja plaćanja doprinosa za radnike.

• Potpuno oslobađanje od plaćanja poreza na doprinose koji zaposleni uplaćuju u privatno penziono osiguranje do iznosa od 5.000 dinara.

• Podrška udruživanju i klasterima malih i srednjih preduzeća za razvoj i izvoz.

• Ukidanje praktične diskriminacije u položaju radnika u državnim firmama i kod privatnika.

• Ukidanje sadašnjeg oblika Nacionalne službe za zapošljavanje koja je imitacija biroa za zapošljavanje i utočište za partijske kadrove koji uglavnom ne bi ni sebi mogli da pronađu posao na normalnom tržištu.

• Poreski podsticaj za privatne agencije i biroe za zapošljavanje i firme za upravljanje ljudskim resursima.

Ne može da opstane sistem u kojem 15 odsto BDP, svega što za godinu dana napravimo, odlazi na subvenciju penzijskom fondu koji je potpuno ispražnjen u prošlosti. Neizdrživo je da na jednog zaposlenog u proizvodnji, dolaze jedan zaposlen u administraciji i neproizvodnom sektoru, jedan penzioner i jedan nezaposlen. Uskoro više ni 2,5 milijarde evra budžetske subvencije Fondu neće biti dovoljno, iako ni ovaj sadašnji minus država nema odakle da pokrije.

Rešenje nije u snižavanju penzija, koje su već sada uglavnom mizerno niske. Izlaz je u podvlačenju crte ispod haosa i dogovor oko toga kako ćemo zajedno doći do održivog sistema.

Zato penzioneri treba da podrže preokret. U njihovom je interesu da pristanu na razuman plan reforme, jer je to jedini način da ekonomija i oni koji sada rade dobiju predah, da privreda digne glavu, da počnemo više da proizvodimo i iz tako uvećanog broja onih koji plaćaju doprinose budu omogućeno isplaćivanje penzija iz realnijih izvora.

Nemoguće je da Srbija bude jedina zemlja na svetu u kojoj ima čak 25 odsto invalidskih penzionera. Očigledno je da tu postoji mnogo zloupotreba. Svi su ponavljali greške u prošlosti transferisanjem ljudi za koje nije bilo posla u prevremene penzije, bez punog radnog staža. Mnogi od tih ljudi su i dalje radno sposobni, a veliki deo njih i dalje radi, ali na crno, bez plaćanja poreza i doprinosa.

Imamo dva ključna problema – jedan je problem zloupotreba penzija, a drugi neefikasnost penzijskog fonda koji je organizaciono loše postavljen i ne upravlja imovinom koja je značajna i koja svakog dana gubi na vrednosti.

Naš cilj je da učinimo efikasnijim menadžment i upravljanje imovinom penzijskog fonda. Govorimo o nekadašnjim investicijama u puteve, banje, bolnice, niz preduzeća koja su u međuvremenu privatizovana i u kojima se nalazi i procenat imovine fonda. Danas Fond PIO nikako ne utiče, ne kontroliše, ne pokazuje ambicuju da tom imovinom raspolaže. Jedan od načina je objedinjavanje imovine penzijskog fonda u jedan portfolio koji bi onda bio ustupljen profesionalnom menadžmentu, uz ponudu da učestvuje u podeli profita koji se ostvaruje.

• Potpuno pretresanje haosa i zavođenje strogog reda u zapuštenom i uništenom Fondu PIO.

• Izbacivanje partijskih kadrova iz upravnih struktura Fonda, ukidanje brojnih privilegija i revizija svih poslovnih poduhvata.

• Ukidanje prava države i partija na vlasti da direktno ili prikriveno upravljaju Fondom.

• Javni konkurs za izbor direktora i profesionalnog menaždmenta Fonda na centralnom nivou i svakoj filijali u Srbiji.

• Propisivanje i garantovana isplata minimalne države penzije koja ne zavisi od stanja u Fondu PIO i subvencije iz budžeta.

• Popis i utvrđvanje tržišne vrednosti imovine Fonda i priprema za kapitalizaciju te imovine na berzi.

• Zabrana uslovljavanja isplata subvencija i podsticaja u poljoprivredi uplatom osiguranja za poljoprivrednike, jer se takva obaveza ne nameće drugim firmama i osiguranicima.

Pitanje obrazovanja je fundamentalno. Sa ovako razorenim sistemom organizacije života mi ne možemo ništa da uradimo. Tehnološki i obrazovno smo pregažena zemlja, po kvalitetu znanja koje nudimo, mi smo prevaziđeno društvo. U trenutku kada se takmičimo sa čitavim svetom, ne možemo da računamo na razumevanje i onu vrstu sredstava koja bi proizilazila iz obaveza nekoga da kupuje našu robu, ako je ona nekvalitetna ili da angažuje našeg radnika, bez obzira na to koliko je sposoban i konkurentan.

Nefunkcionalno obrazovanje je najveća hipoteka koja nas opterećuje. Propadaćemo i trošiti budućnost ako ne progovorimo o reformi obrazovnog sistema i reformi spoljne politike, zato što novog izvoza nema bez novih tržišta i povratka na stara tržišta, na kojima su nam vrata zatvorena zbog pogrešne politike. Daleko je Evropa, sve dok svaka školska i fakultetska godina počinje istim štrajkovima i dok je državi problem da uloži 5 miliona evra u studente, ali je normalno da plaća kredit za propali JAT od 50 miliona evra, daje garancijuza tekuće dugove Srbijagasu od 210 miliona evra, a ekstra prihode traži u većem porezu na kompjutere i informatičku tehnologiju.

Budućnost nam neće biti bolja i izvesnija, ako naša deca u nju uđu bez dobrog obrazovanja, iz škola koje su pretvorene u marginalne institucije društva, sa nezadovoljnim i nemotivisanim nastavnicima i profesorima, sa državom koja školu ignoriše.

• Uvođenje sistema programiranja ishoda obrazovanja.

• Uvođenje vremenski ograničenih licenci za učitelje, nastavnike i profesore. Svi trenutno zaposleni prosvetni radnici imali bi rok da do kraja 2013. godine na otvoren, transparentan i nepristrasan način polože ispit i dobiju prvu licencu na period od 5 godina.

• Poseban program podrške i reforme „nastavničkih i profesorskih“ fakulteta i akademskih programa.

Važno je definisanje mera koje će omogućiti lakše dobijanje prvog posla i prvog stana. Mera za prvi posao je poreska relaksacija i smanjenje fiskalnih obaveza za poslodavca ukoliko zaposli mladog čoveka koji se prvi put radno angažuje. Za lakšu kupovinu prvog stana izlaz je partnerstvo sa bankama, kako bi se ljudi relaksirali obaveze prema bankama koja proizilazi iz krutih kriterijuma banaka. Mladi ljudi često ne mogu formalno da ispune tu vrstu obaveze, iako realno ispunjavaju zahteve i mogu biti uredni klijenti koji će vratiti kredite.

Demagogija je da zdravstvena zaštita može biti besplatna, ali je najskuplji sistem ovaj koji sada postoji. Preokret podrzumeva formulisanje jasne zdravstvene politike i načina finansiranja zdravstvenih potreba, efikasnu mrežu zdravstvenih ustanova, decentralizaciju i kombinovanje javne i privatne zdravstvene službe. To je nemoguće bez uspostavljanja slobode izbora ustanove i lekara u okviru doprinosa koji plaćamo, obrazovanja i stalnog stručnog usavršavanja, deregulacije i razgraničenja nadležnosti i odgovornosti, aktivne privatizacije.

Selo nije samo poljoprivredna kategorija, nego i socijalni, ekonomski, obrazovni, zdravstveni i infrastrukturni problem Srbije. Ako govorimo o selu, životu u njemu, bilo kakvoj perspektivi za taj zaboravljeni, odbacivani i zapušteni segment srpske politike, ne možemo da se zaustavimo samo na agraru. Oko 40 odsto stanovništva nam živi na selu ili u ruralnim područjima, teško opstajući, skoro u srednjevekovnim uslovima. Zato preokret znači sveobuhvatnu politiku regionalnog razvoja kojom bi se ispunilo nekoliko ciljeva.

Politika preokreta LDP želi da događajima konačno krene u susret. Želimo da razdvojimo problem prirodne migracije prema gradskim sredinama, od pitanja razvoja onih krajeva i sela u kojima postoji tradicija, potencijali i realni izvori za profitabilnu poljoprivrednu proizvodnju ili drugu vrstu biznisa.

Nezaustavljiv je trend premeštanja stanovništva sa sela u grad. To treba prihvatiti, ali se i koncentrisati na velike neiskorišćene potencijale u srpskom agraru. Taj potencijal postoji, ali on mora biti drugačije postavljen. Proizvodnja hrane i moderna poljoprivreda jesu naše šanse, ali nam je potrebna nova poreska i politika subvencija, ali i drugačija politika koja će otvoriti tržišta, pre svega u regionu, na kojima možemo da prodamo svoje proizvode.

PREOKRET ZATO ŠTO:

• Nerazvijena poljoprivreda je osnovni izvor prihoda za više od 17% populacije.

• Naš seljak uspe da proizvede hranu za 8 potrošača, nemački za 56, američki za 130 potrošača.

• U EU je prosečna površina poseda 18 ha, u Srbiji oko 3 ha.

• Prosečne trgovačke marže su u proseku dvostruko veće nego u EU.

• Bugarska proizvode četiri puta više kukuruza od Srbije.

• Srbija je na začelju Evrope po površinama koje navodnjava – manje od 2%.

Naši poljoprivrednici nisu manje sposobni od svojih zapadnih kolega – oni samo nemaju normalnu državnu politiku koja će ojačati umesto što uništava velike potencijale naše poljoprivrede.Ako govorimo o pojedinačnim problemima, onda ne možemo nigde stići, jer nijedna zemlja koja ima efikasan agrar nema 40% stanovništva na selu. To je ozbiljan društveni problem koji prevazilazi značaj i kapacitete svakog Ministarstva poljoprivrede.

Preduslov za realizaciju ovog ambicioznog ali ostvarivog plana je dogovor koji treba vlast da inicira, ali koji nijedna vlada i vlast ne može da nametne. Sve prethodne agrarne politike su bile izraz volje jedne koalicije. To su efekti agrarne politike. Oko 70% sredstava koja su po osnovu subvencija dodeljena poljoprivrednicima su zloupotrebljena. To govori o anomaliji načina na koji se sada subvencije sprovode. Oni koji na selu proizvode i rade ubrzano propadaju, između ostalog i zbog toga što ih država primorava da i sredstva koja dobijaju kao podsticaj za tehnološke inovacije, moraju da koriste za pokrivanje tekućih troškova i prostu reprodukciju gazdinstva.

• Ukrupnjavanje poseda i uspostavljanje jasnog reda u korišćenju ili dodeljivanju u zakup zemljišta.

• Definisanje plana koji će biti dugoročan i obavezivati svaku buduću Vladu.

• Afirmacija i modernizacija zadružnog vlasništva i upravljanja poljoprivredom i agrotrgovinom.

• Uvođenje nulte stope PDV na osnovnu hranu, do momenta nastupanja obaveze prihvatanja ograničenja poreskih oslobođenja Evropske unije.

• Kontrolisanje i usmeravanje trgovačkih marži na mleko, mlečne proizvode, hleb i druge osnovne namirnice na nivou od 7 do 8 odsto, kao u nekim susednim državama, sve do uspostavljanja pune konkurencije u sektoru maloprodaje i trgovinskih lanaca.

• Veća subvencija i lakši pristup tržištu za seljake koji se odluče za međusobno udruživanje (klastere).

• Sertifikacija poljoprivrednih proizvoda. Bez prateće dokumentacije koja potvrđuje ispravnost proizvoda (HACCP standard za prerađene proizvode i GLOBAL GAP za sveže) nije moguće izvesti poljoprivredni proizvod u EU, a to je sve češće uslov ili prednost i pri izvozu u Rusiju i zemlje CEFTA.

• Uređenje katastra poljoprivrednog zemljišta, uređena evidencija i laka procedura dobijanja dokumenata za kreditiranje trgovine poljoprivrednim zemljištem.

• Hitno priznavanje evropske sortne liste i uspostavljanje sistema akreditovanih laboratorija.

• Razvoj i izgradnja energetskih kapaciteta u seoskim delovima Srbije koji imaju prirodni potencijal za takvu proizvodnju (planinske reke i vodotokovi, područja u kojima postoji energija vetra).

Svi koji žale što je LDP uvek u pravu, ali ne može da utiče jače na državnu politiku, u ovom trenutku treba da se aktiviraju i uključe. Mnogo pre izbora i izborne kampanje, pre besmislenih obećanja koja će nuditi drugi, pre ulaska u borbu za procente. Nas ne zanima da budemo ukras bilo kome, niti parazit na leđima neke druge politike u vladi.

Naprotiv, mi ćemo ući u vladu posle izbora samo ako u njoj budemo mogli da obezbedimo podršku i garanciju da će se sprovoditi politika koja je Srbiji potrebna – briga o ljudima, zaštita srednje klase, posao za mlade kako bi mogli da finansiraju solidarnost prema starijima, evropski poslovi umesto čekanja pred vratima Brisela, konkurencija. Ulazak u NATO zato što ne smemo ostati izolovani, saradnja sa susedima, ali u stvarnom životu i ekonomiji, a ne samo kroz protokolarne susrete. Reafirmisanje onoga od čega možemo da imamo koristi i mi i susedi, mnogo više jugoekonomije, manje jugoestrade. Okončanje privatizacije, niži porezi na zarade, iskrenost u politici.

Naš DOGOVOR ZA PREOKRET treba da podrže svi oni koji takvu Srbiju žele. Sa tom podrškom bićemo u prilici da menjamo zemlju i život u njoj.