Redakcija portala www.ldp.rs vam prenosi video zapis i transkript govora Čedomira Jovanovića.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ:

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Malović, mi ćemo glasati za ovaj zakon i pružiti mu podršku, ali naravno, mislim da moramo iskoristiti ovu priliku kako bi razgovarali o suštini problema, jer dosta onoga što su neki prethodni govornici rekli na prvi pogled zvuči logično.

Zašto bi neko bio amnestira i izuzet od sankcionisanja zbog nepoštovanja zakona, a neko drugi bi silom tog zakona bio prinuđen, recimo, da uradi nešto protiv svojih uverenja? To je samo na prvi pogled dilema i ona naravno nije lažna, ali na tome se ne može graditi argumentacija koja bi nas dovela do toga da kritikujemo ovaj zakon.
Ako se pogleda čitav proces amnestira onih koji su izbegavali vojnu obavezu, koji su otišli iz zemlje zbog toga što nisu želeli da učestvuju u ratu, onda će se videti da se taj broj smanjuje.

Mi sad govorili o grupi od oko 5.000 ljudi koji u najvećoj meri ne žive u Srbiji. Žive negde u inostranstvu koji su zbog prirode tog života prosto doneli odluku da prekrše Zakon o vojnoj obavezi i da nastave da žive očekujući da će se u jednom trenutku pronaći rešenje za problem koji iz toga proizilazi.

Mislim da se rešenja pronalaze, ali ne samo kroz amnestiranje nego i kroz činjenicu da se menja pozicija vojske u našem društvu, da se menjaju okolnosti u kojima živimo, da je uspostavljena nova vrsta odnosa između građana i te važne institucije. Svakako je vojska nešto tako.

Danas mislim da naša vojska nema onu reputaciju i imidž koji je imala pre pet ili pre deset godina. Konkretni podaci govore o vraćanju poverenja u našem društvu u vojsku. Danas se ne odlazi u vojsku kao što je to bio slučaj, recimo, 2006. godine, kada definišemo trenutak od kada počinjemo da primenjujemo ovaj zakon o amnestiji.

Gde je problem? Problem je u ne reformisanoj državi. Ne možemo u 21. veku primenjivati pravila običajnog prava ili pozivati se isključivo na tradiciju. Danas društvo ne funkcioniše tako što neko ima pravo da pozove bilo koga od nas u rat i oduzme mu život zbog toga što se samo po sebi podrazumeva da takvo pravo nekome pripada, pa makar to bila i država. Zato nam je potrebna profesionalna vojska, zato nam je potrebno članstvo u NATO paktu, zato su nam potrebne one reforme od kojih se distanciramo.

Veliki su paradoksi i često se sa njima srećemo u poslu koji radimo. Ne možemo da budemo slepi pred hiljadama invalida iz ratova koje Srbija nije vodila, ne možemo da budemo slepi pred patnjom svih onih koji su brinuli za svojima koji su negde otišli u te ratove, ali isto tako ne možemo ignorisati činjenicu da je to samo posledica jednog pogrešnog organizovanog društva.

Danas, u 2010. godini mi pred sebe treba da postavimo izazov profesionalizacije vojske i ova amnestija zbog toga ne treba da plaši nekoga sa argumentacijom da će se zahvaljujući činjenici da je 5.000 izuzeto iz poštovanja zakona pojaviti nekih novih 5.000. Neće. Danas amnestira mnogo manje ljudi nego što je to bio slučaj prošli put. Danas je mnogo veći procenat onih koji odlaze u vojsku nego što je to bilo ranije. Sve to zajedno govori da smo na dobrom tragu, ali taj posao treba dovršiti. To praktično znači da treba profesionalizovati našu vojsku, treba stvoriti ekonomske preduslove za tako nešto, pa će onih 5.000 ljudi koji nije želelo da služi vojsku raditi svoje poslove. Ko zna koliko je među njima najobrazovanijih kadrova koji su nam danas potrebni. Ko zna koja je cena izgubljene studentske godine ili radnog iskustva u najproduktivnijem dobu. Mi o svemu tome treba da razmišljamo.

Znači, ekonomski preduslovi moraju biti stvoreni. To treba da bude naša obaveza, a potom trebam napustiti ta ritualna pravila koja formatizuju naše društvo i reći da je vojska servis kao i mnogi drugi koji postoje oko nas i da smo dužni kao država da omogućimo našim građanima sve koristi jednog takvog servisa, a da pri tom ne očekujemo od njih da oni budu njegov sastavni deo, kao što ne očekujemo od građana da se sami leče, nego da budu sposobni da plate svoje zdravstveno osiguranje. Država će omogućiti sistem zdravstvene zaštite.

Isto tako, država mora učiniti efikasnijim sistem bezbednosti, pa kroz njega i poziciju same vojske, kroz profesionalizaciju. Ako smo usvajali Strategiju odbrane, ako smo upoznati sa tim planskim dokumentima onda znamo rokove u kojima se planira ta profesionalizacija, ona je na korak od nas. Zbog toga bi bilo praktično produžetak agonije i ignorisanje činjenice da 5.000 ljudi u ovom trenutku predstavlja problem i za samu državu. Šta bi bilo kada bi se svi oni pojavili i kada bi ova država negde da ih odvede, na izdržavanje, recimo, zatvorske kazne ukoliko su sudski procesi završeni i li da započnu sudske procese? Koliko bi to koštalo? Koliko bi to bilo besmisleno?

Hajde da stavimo tačku na jednu posledicu pogrešnog organizovanja države sa ambicijom ne da nakon dve – tri godine ponovo donosimo novi zakon o amnestiji nego da uklonimo one uzroke jedne takve anomalije a oni upravo leže u činjenici da ovde život jako vredi i da se podrazumeva da država ima pravo da nam zakuca na vrata i da nas pozove u neki rat ili u vojsku, da zatraži od nas našu decu a da pri tom nemamo nikakvo pravo da postavimo pitanje smisla takve organizacije i mogućnosti da se ona promeni.
Želeli bismo da živimo u zemlji u kojoj ćemo biti sigurno da svoju decu hranimo i gajimo da bi ona radila poslove koje oni žele, želimo mi, a ne poslove koje propisuje država. Neka u tim poslovima budu uspešni i neka plate cenu onima koji se staraju recimo i njihovoj bezbednosti, a to su profesionalni vojnici i oficiri. To je jedan red ka kojem treba težiti, a ovim se tako nešto omogućava i to je ono što je dobro.

Mislim da postoji taj osećaj dvostrukih aršina, ali dužni smo da objasnimo onima koji su poštovali zakon da prvo cenimo taj njihov gest i da, sa druge strane, ne omalovažavamo njihovu spremnost da poštuju zakon tako što favorizujemo neke koji su taj zakon kršili. To nisu iste situacije i potpuno su suprotne, iako na prvi pogled te analogije koje su uspostavljene i kroz nastup jednog od prethodnih govornika izgledaju logično, a mislim da ta argumentacija na koju insistiramo neće dobiti težinu ako kažemo da smo poštovali Zakon o vojnoj obavezi, kao većina ljudi u ovoj zemlji. To nas baš, naprotiv, obavezuje da pokažemo razumevanje onima koji iz svojih uverenja ili zbog nemogućnosti nisu bili u prilici da učine tako nešto. Ovaj zakon polazi od pretpostavke da smo svi isti i da svi imamo iste obaveze. To nije tako.

Nema puno takvih zakona u našem pravnom sistemu, zakona koji vas osuđuju na identičnu poziciju, bez obzira na tu veliku istinu da nismo isti i da postoji nešto što nas međusobno razlikuje.
Uveli smo služenje civilnog roka, to je ono što je dobro. U međuvremenu je porastao broj vojnika koji se odlučuje za civilnu službi i mislim da nas to takođe upućuje u kom pravcu treba nastaviti sa reformama vojske, jer se ne može ignorisati ta 2010. godina u kojoj živimo ili 2011. godina, koja je pominjana kao godina u kojoj će se započeti koncept profesionalizacije naše vojske. Tu je dolazilo do nekog prolongiranja.

U svakom slučaju, ovaj zakon nam je bio potreban i treba ga podržati zbog ljudi koji trpe, zbog njihovih porodica i zbog toga što on aktuelizuje jedan problem o kojem se ne govori toliko. Mi na rešavanju tog problema insistiramo, profesionalizacija vojske na standardima na kojima je to karakteristično za društva poput našeg. U Hrvatskoj više ne postoji vojna obaveza kao što je to slučaj ovde kod nas. U Crnoj Gori, isto tako.

U Makedoniji, isto tako. Bosna i Hercegovina je specifična država zbog svoje unutrašnje organizacije, ali je to trend u kojem se ona kreće. To je nešto što treba i mi ovde da prihvatimo i da u tom smeru dalje delujemo, a ovo je svakako korak koji nam tako nešto omogućava i zbog toga ćemo podržati zakon i otvoriti otvoriti mogućnost normalnog života tim ljudima i njihovim porodicama, uz poštovanje prema onima koji su zakon poštovali.