Prenosimo vam transkript govora kao i video zapis poslanika LDP-a .

IVAN ANDRIĆ:

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, morao sam da interveništem, pre svega, iz razloga što se pogrešno interpretira ono što je tražila LDP i na šta je želela da ukaže. Mi smo i u načelnoj raspravi govorili o tome da ako 30% budžeta ide u subvencionisanje penzionog fonda, to znači da je to trenutno najveći problem u ovoj državi. Ako svi možemo da se složimo da je jedini spas u ovoj državi, vidimo da ona ide nepovratno u pravcu propadanja, taj da se poveća izvoz, da se strukturno reformiše i da se smanji potrošnja. U svakoj diskusiji ovde nije bilo sumnje da je to osnovna ideja koja Srbiju treba da vodi.

Ono što vam mi kažemo, ne sami, konsultujući se sa najvećim ekonomskim ekspertima u ovoj zemlji, je da je to nemoguće. Takva strategija je nemoguća ukoliko se prvo ne reši problem subvencionisanja penzionog fonda. Tu ima još mnogo stvari, ali ovo je osnovni problem zato što je to i najveći problem. Nije to antagonizam prema jednoj određenoj grupi stanovništva, to nije tako, ali ako pogledate budžet, vrlo je jasno šta je prvi najveći problem, drugi najveći i treći najveći problem. Prvi je subvencionisanje penzionog fonda. Drugi je subvencionisanje propalih javnih preduzeća. Treći je javna potrošnja, odnosno, pre svega, potrošnja o kojoj su govorili predstavnici vladajuće koalicije, na moje veliko iznenađenje, potrošnja u javnim nabavkama, red u javnim nabavkama, ali vi ste deo te koalicije. To stvarno nije način da se vi obraćate poslanicima opozicije, pokušavajući da manipulišete onim što mi govorimo da biste skrenuli pažnju sa onoga što je suštinska tema. Vi imate način da to uradite. Ne obraćam se sada jednoj stranci, obraćam se svim strankama vladajuće koalicije.

Nije nama potrebno vaše priznanje da bismo znali da je u kategoriji javnih nabavki veliki nemar i nerad. To nama nije potrebno. Mi smo to videli iz vašeg odbijanja da stavite na dnevni red izveštaj Državni revizorske komisije, kao osnovni ili prvi korak u otkrivanju tog nereda, da bi se mogao postići red u tom sektoru. Ono što je neprihvatljivo za nas, to je da demagoškim putem pokušavate da izbegnete i da skrenete pažnju sa suštine onoga o čemu vam mi govorimo, tako što ćete jedno za drugim izlaziti i optuživati nas da smo mi za to da penzioneri nestanu sa lica zemlje. To je možda vaše političko pravo, ja to ne znam, ali vi nemate moralno pravo na to. Jedno pitanje je odgovornosti gde su pare tog fonda, ali taj fond ne funkcioniše odvojeno od našeg društva. Moji su roditelji danas u penziji, ali dok je deda bio živ, moj deda je bio penzioner, pa ne bi on primao penziju da bi oštetio mene, nijednog trenutka, moje školovanje, moje pravo da se lečim. On to ne bi pristao ni jednog trenutka i tako svaki od desetina i stotina hiljada penzionera.

Nije krivica sada u tome samo da je to stanje zatečeno danas. Gospođo Kolundžija, vi kažete da je 2000. godine počet jedan plan, slažem se, mi smo tada zajedno bili deo te koalicije. Prvo što je uradila ta koalicija i time pokazala da je ovo što mi govorimo tačno, to je da je omogućila da penzioneri prvi put nakon nekoliko godina primaju penziju svakog meseca. To je bio prvi korak, ali to je podrazumevalo da se u isto vreme uđe u strukturne promene tog istog penzionog fonda, zato što je takav put nemoguć u periodu od tri, četiri ili pet godina. Mi danas vidimo jednu mnogo bržu reakciju, trudim se da pričam što razumljivije za građane, ali jednu mnogu bržu reakciju u monetarnoj ili politici fiskalnoj. Kada vi dignete penzije 10% vama za tri ili šest meseci već dođe do reakcije na tako nešto.

Šef naše poslaničke grupe vam je rekao direktno o tome, da je taj uslov koji je vladajuća koalicija prihvatila direktno, najdirektnije oštetio sve građane Srbije, uključujući i unuke tih istih penzionera i zbog toga oni nemaju bolje torbe za školu, bolje knjige, bolje cipele. Hoćete tako da pričamo? Zato što je devalvirao dinar 30% zbog političkog demagoškog zahteva, koji u svojoj suštini nije čak ni realan, zato što su same te penzije manje danas nego pre nego što je taj zahtev uspostavljen. To smo vam i rekli. Mi ne želimo da penzioneri žive gore, ali vam kažemo da je jedini način da svi u ovoj zemlji, uključujući i penzionere, žive bolje, je da se konačno napravi realan plan koji će podrazumevati i rekonstrukciju tog fonda, ali i pokretanje takve proizvodnje da ona može da izvozi, stvaranje uslova za to. To je nemoguće ako je 30% budžeta usmereno samo na jedan fond. To vam i govorimo. Ne postoji način da se to uradi. Ruke su vezane.

Ovo je 30% svih prihoda u državi, 30%. Mi vas još jedanput molimo, nemojte dolazite ovde sa namerom da nas ubedite u nešto što je nemoguće. Ako vam nešto kažemo, probajte da ne manipulišete time što smo vam rekli tako da izgubimo sledeće izbore i mi i vi. Budite pošteni i bar prihvatite istinu onoga o čemu govorimo.

Ko je kriv? To je pitanje koje je dominiralo. Naravno da mi ne mislimo da su penzioneri krivi. Tako nešto misliti, bilo bi mnogo politički naivno. Kriva je Vlada. Čedomir je malopre rekao da je 2009. godine, svesno ili nesvesno, bila proglašena kao godina solidarnosti sa penzionerima i upravo to je značilo obavezu Vlade, da tu godinu iskoristi da pripremi reformu penziono-invalidskog fonda. Ali, to se nije desilo.

Kada govorimo o kvalitetu vašeg amandmana, naravno da mi nismo politički naivni da mislimo da će usvajanje ovog amandmana rešiti ovaj problem. Ali, da ovog amandmana nije, nikad o ovom problemu ne bismo ni progovorili u Skupštini i to je prvenstveno bila naša namera.

Da vas podsetim, Predlog zakona koji je pred nama je Predlog zakona kojim se penzije zamrzavaju i time održava status kvo u narednih godinu i nešto dana. To je predlog vladajuće koalicije. Nemojte sada zamenjivati teze - razumemo se mi, ali mi kažemo reforme su potrebne, ali reformi nema. Ima u najavi, u martu, aprilu, samo da sada prođe budžet, da prođe ova tema, pa će već onda ta politika Vlade, koja je dobro poznata - damo neko obećanje, pa će se ili okolnosti promeniti ili će ljudi zaboraviti. To je jedina konstanta u radu ove Vlade.

Dakle, mi smo amandman podneli, pre svega, sa ambicijom da pokrenemo raspravu o tome. Ovde se ne radi ni o kakvom smanjenju penzija, niti o tome da svi penzioneri snose jednu vrstu odgovornosti. Ali ono što su činjenice o kojima smo i malopre čuli, to je da postoji jedan veliki problem, čak velika većina penzionera koja nije ispunila pun radni staž da bi otišla u penziju. Govorimo vam da tu postoje razlike u reformi tog fonda. Ima mesta i da se taj fond reformiše, da oslobodi malo društvo nekih stega, a i da se ispuni svaki normalni etički preduslov da niko ne bude oštećen. To vam mi govorimo. U tom fondu postoji mesto za to. Penzioneri nisu homogena struktura, da su svi visoki metar 70, radili 45 godina, svi plaćali puno osiguranje i svi imaju iste penzije. To nije tačno. Znači, mnogo je prostora tu.

Mi vam kažemo, postoji još mnogo penzionera koji mogu i moraju da rade, a obaveza Vlade je da stvori ambijent takav da mogu da rade, ne da zauzimaju mesta mlađima nego da obavljaju neke poslove da bi dopunili tu rupu koja fali iz toga da nisu radili svoj puni radni vek, a primaju penzije. To se mora tako uraditi. Nije naše društvo jedino koje se suočava sa tim. Ako se ne varam, tu je i ministarka koja prati uporednu situaciju, Hrvatska vodi veliku debatu oko penzija dobrovoljcima.

Nema veze motiv, ali je otprilike isti koncept. Ti ljudi nemaju dovoljno radnog staža, a primaju penzije. To je jako mali broj, ali opterećuje državu, da se oni moraju sa tim obračunati. Mi vam kažemo, ima mesta za rešenje koje će zadovoljiti i sve građane Srbije, a neće uskratiti pravo penzionerima.

ZORAN OSTOJIĆ:

Iskoristio bih ovo vreme za neka razjašnjenja, najviše zbog gledalaca. Deformacija je političkog sistema ili je to neki novi sistem, kada u Skupštini neko predstavlja staleže, pa predstavlja penzionere. Koliko vidimo, PUPS ne predstavlja poljoprivredne penzionere, pošto ih za njihove penzije baš briga. Po tom sistemu sutra u Skupštini treba da sede predstavnici partije učitelja, predstavnici partije inžinjera. Taj sistem gde nema političkih partija nego su staleži postojao je, rodonačelnik mu je Musolini, u Srbiji njegov fan je bio Dimitrije Ljotić.

Prema tome, gospodine Čolakoviću vi kažete - mi ne osporavamo vašu politiku, nemojte ni vi našu. Pa, mi hoćemo vašu. Znate zašto? Zato što je to štetno, ne za mlade, jer mi nismo partija mladih, mi smo liberalna partija i mi vodimo računa o svima uključujući i penzionere, to je štetno i za ljude koje vi hoćete ili obmanjujete da predstavljate zato što ovakvim sistemom on neće dobiti penziju. Sutra, 2011. biće potrebno da se pola budžeta da dodaje u fond. Ko će da radi, kada će mladi otići. Ovo što mi predlažemo naizgled je u korist mladih, u suštini je u korist penzionera. Zato sam pre neki dan rekao da mi iz LDP više vodimo računa o penzionerima nego vi. S druge strane gospođa Kolundžija kaže - stečena prava. Pa da, ali, mi smo prošle godine rekli - nemojte to sa 10% da radite, razorićete javne finansije.

Govorila je ministarka Dragutinović, ali vi ste rekli – hoćemo. Ako jedne godine možete da podižete, onda druge godine budite solidarni, pa da smanjite. Šta je tu sporno?

Osporavam vašu politiku da jedne godine podignete, a druge godine kažete - ne, to su stečena prava. Znate li kako se isplaćuju penzije u Bosni i Hercegovini? Ima stečenih prava. Čovek je otišao u penziju, ima pravo na penziju od 600 konvertibilnih maraka. Znate li koliko dobije prošlog meseca? Onoliko koliko se skupilo u fondu. Kažu oni njemu - ti imaš pravo na 600 maraka, ali para u Fondu ima za 350, izvoli 350. Jesmo li to predložili? Nismo, ali to je neka realnost. Protegni se prema guberu.

Država koja trećinu budžeta dodaje u fond da bi se ta stečena prava ostvarila u suštini nema budućnosti. Skinute su nam vize. Odoše nam mladi. Ko će, gospodine Čolakoviću, da radi da bi punio budžet?

Samo ću dodati nešto, pošto se ovih dana to često pominje, gospodine Čolakoviću, za šta smo mi odgovorni. Za šta smo odgovorni? Da li smo mi odgovorni što su propale te države? Šta se to dešavalo tokom proteklih 20 godina? Bilo je nešto, propalo, fonda nema.

Izvinite, da li su moja deca koja su rođena posle 2000. godine glasala za Miloševića i za tu vlast koja ih je upropastila? Izvinjavam se, možda vi lično niste, ali neverovatno je prebacivanje toga što se desilo krajem osamdesetih i strašno devedesetih, prebacivanje na nekoga ko će se tek sutra roditi. To je, izvinite, sebično i naš amandman ima samo nameru da nas, kako da kažem, osvesti i kaže – ej, shvatite kad razgovarate sa nekim unukom, taj unuk će vam reći – deda Momo, da bi sutra dobio penziju, ja moram da počnem da radim, da bih počeo da radim i da ne bih otišao u emigraciju, morate vi stariji malo solidarnosti da pokažete sa nama. To je u vašem interesu, samo vam to govorim.

U redu PUPS, u redu vaših 300.000 glasova, ne vaših, nego tročlane koalicije. Svaka vama čast, ali u ime LDP, mi pokušavamo da vam kažemo šta će se sutra desiti. Pustite prošlost i nemojte bežati od te prošlosti. Kažite – jeste, bilo je, moglo se, onda smo malo poludeli, uništili sve, hajde sad da vidimo šta će biti sutra. To je iskreno prihvatanje odgovornosti, iskreno gledanje u sutra i razmišljanje o unucima.