U Hagu se sudi pojedincima za ratne zločine, a u Srbiji moramo presuditi politikama koje su stajale i stoje iza tih pojedinaca. Moderna Srbija ne može biti izgrađena dok postoje politike koje su dovele do zločina. Presuda Milosevicu i Seselju u Hagu mora da dovede do zabrane (ukidanja) njihovih stranaka u Srbiji. Suština modernog nacionalnog identiteta nije u sukobu Srbije sa samom sobom i sa ostatkom sveta. LDP razumno tumači sopstvenu istoriju, stvarnost i budućnost i zato ne dozvoljavamo da sukobi budu nacini rešavanja naših problema.

Srbija je u zamci lažne istorije koja nameće lažna rešenja, u zamci lažno projektovane stvarnosti, u zamci iracionalno postavljene budućnosti. Zato od Srbije želimo da napravimo modernu zajednicu nezavisnih i slobodnih pojedinaca. Danas plaćamo pristigle račune. Iako ih mi nismo napravili, neodgovorno bi bilo da ih ostavimo nasoj deci. Uprkos organizovanom otporu unutar sistema koji nije transformisan, a neće ni biti sve dok u njega ne uđemo onako beskompromisno kako smo ušli u martu 2003. Zato je jedan od preduslova ostvarivanja politike LDP-a vraćanje svakog poštenog policajca, tužioca i sudije na funkciju na kojoj se nalazio tokom akcije “Sablja”. Samo tako organizovana Srbija može biti sposobna za potpuno suočavanje sa problemima iz prošlosti i njihovo trajno efikasno rešavanje.

Zašto se ne priznaje suština Srebrenice ili bilo kog drugog ratnog zločina počinjenog u ime Srbije i njenih građana? To što danas zvanična Srbija relativizuje te zločine, nas obavezuje da ih konkretizujemo. Ti zločini su počinjeni u ime jedne politike.

Ta politika je poražena – njeni predvodnici su u Hagu. Ali ta politika nije poražena ako se govori o njenom konceptu.

Zauzimanje jasnog stava prema Srebrenici ili Hagu znači preuzimanje odgovornosti. A preuzimanje odgovornosti podrazumeva i definisanje krivice. Pošto antihaško bratstvo koje danas upravlja Srbijom ne želi da preuzme odgovornost za počinjene zločine, moramo reći istinu. To neće učiniti niko drugi - ni vlast ni opozicija. Zato moramo biti sposobni da na Srbiju utičemo kako bi ona tu istinu i razumela i prihvatila. Istinu koja je danas pretvorena u frazu, opšte mesto, poput mnogih drugih koje su od Srbije napravile zemlju u kojoj je mogućno sve reći bez suštinskog efekta. LDP ne sme samo govoriti o cilju. Moramo biti sposobni da ga ostvarimo. Posebno sada kada znamo da nije tacno da su zločine izvršili pojedinci. Hajde da ih prebrojimo pa cemo videti da je rec o stotinama i hiljadama “patriota”. Da li su oni zajedno pojedinci? Da li o komandantu jedne vojske možemo da govorimo kao o pojedincu. O predsednicima kao o pojedincima.

Ne. Mi moramo genocid nazvati genocidom. U suprotnom cemo postati nacisti 21 veka. Zato što se slike Srebrenice od slika Aušvica razlikuju samo po tome što su u boji. Ekstremizam kao koncept, trijumfovao je kroz «nacionalno odgovornu politiku» koja je voljom deformisane političke, verske, kulturne i naučne elite iskazana stavom da se prvo stvara država, a potom demokratsko društvo. Taj izbor je logično doveo do ratova, zločina, razaranja, sankcija, ubistava političkih protivnika, pljačkanja građana, krađe izbora, opšte agonije nepostojeće države i razorenog društva. Na jednoj strani formiralo se bratstvo u krvi i novcu stečenom na sveopštoj bedi i nesreći. Na drugoj strani ostali su svi normalni ljudi.

Petog oktobra se otvorila mogućost da Srbija dobije reformsku vladu koja će početi da rešava životne probleme građana, obračuna se sa organizovanim kriminalom, započne bolan proces suočavanja sa prošlošću i utvrđivanja odgovornosti za zločine i teška kršenja ljudskih prava. 12. marta 2003. izgubljena je nada da ce se to i desiti. Taj nedovršeni posao je naša prva obaveza. Činjenica da je Zoran Đinđić ubijen u akciji Stop Hagu samo naizgled uliva mir i sigurnost antihaskom lobiju, jer LDP-u 12. mart predstavlja trajni motiv i obavezu suočavanja društva sa politikom ratnih zločinaca i obračun naše politike sa politikom ratnog zločina U Srbiji je normalno sve ono sto u svetu nije. Ljudi su još uvek hipnotisani porukom da su za sve što nije dobro, umesto nas odgovorni drugi. Tačno je da put u Evropu svakako vodi preko Haga. Ali ne tako što će se o zločinima pričati samo u sudnici. O njima moramo progovoriti u Srbiji. U Hagu se zločinci sankcionišu i kažnjavaju, u Beogradu se mora sankcionisati i kazniti politika zločina. Zato je saradnja sa Hagom, kroz isporuku Miloševića, 2001. godine bila doživljena kao "državni udar", a danas je to «dobrovoljna predaja». Zato što je nama bila i jeste važna suština. Društvo pre nego država.