Kada je, pak, reč o javnim prihodima, potrebno je da se poreski sistem rukovodi načelima efikasnosti, znači da bude u skladu ili u nekoj vezi sa idejom optimalnog poreskog sistema. To, pre svega, podrazumeva da poreski sistem ne narušava nepotrebno tržišno razmeštanje resursa i da ne zahteva velika sredstva da se održava. Važno je takođe da se ne oslanja na mehanizme koji sadrže značajne elemente fiskalne iluzije, bilo kada je reč o visini poreskog tereta ili kada je reč o pravičnosti njegove raspodele. LDP je za reformu poreskog sistema u pravcu optimalnosti, jednostavnosti i ujednačenosti. To je sistem sa malim brojem poreskih stavki, koje su manje-više iste za sve i koje pretežno opterećuju potrošnju. To znači generalizaciju poreza na dodatnu vrednost.

Poreski teret zavisi od javnih izdataka, a sistem za koji se mi zalažemo poreske obveznike tretira na jednak ili na sličan način i on bi trebalo da omogući i realnije sagledavanje potreba za javnim izdacima. Smatramo da je potrebno javne rashode usmeriti na realne potrebe za javnim dobrima, za ulaganja u razvoj i za pravednu preraspodelu među generacijama. Takođe ovako reformisan poreski sistem bi omogućio sagledavanje o tome šta u svim ovim oblastima može da uradi privatni sektor i individualni interesi, a šta preostaje da učini država. U tim se okolnostima može očekivati značajno smanjenje tražnje za javnim rashodima i značajna preraspodela između javnih i privatnih obaveza u svim oblastima u kojima je danas javni sektor snažan u Srbiji.

Monetarna politika treba da bude u nadležnosti nezavisne Narodne banke čiji bi cilj bio da održava nisku i stabilnu inflaciju, negde na nivou od oko 2 procenta. Rukovodstvo centralne banke bi bilo odgovorno ukoliko se ciljana inflacija ne bi ostvarila.
U tranziciji se često pravi greška, čak i od strane međunarodnih finansijskih ustanova, da se vodi restriktivna monetarna politika iz straha od inflacije i od privredne destabilizacije do koje bi mogao da dovede nedovoljno dobar bankarski sistem. Takođe, veoma često, centralne banke ne uživaju poverenje kod kuće, a ni kod stranih poverioca, pa se sugeriše vezivanje monetarne politike za politiku kursa, što najčešće podrazumeva oslanjanje na neku vrstu fiksnog kursa. Ovo ima za posledicu usporenu monetizaciju privrede i, veoma često, novčanu supstituciju, što će reći da se više koristi strani novac (u Srbiji evro), nego sopstveni.

Posledica ovakve monetarne politike jesu više kamatne stope, što ima negativne posledice po ulaganja, a sa tim i po privredni rast. U Srbiji je ovakva politika čak nedosledno primenjivana, što ima dodatne negativne posledice po stabilnost očekivanja. Kurs je ili čvrsto fiksiran ili depresira predvidljivo, a kamatnim se stopama i obaveznom rezervom kod Narodne banke ograničava količina novca u opticaju. Povremeno se monetarna politika umekšavala, što je dodatno podsticalo inflatorna očekivanja. Zbog toga se ne može reći da je Narodna banka uspela da pod kontrolu stavi inflaciju, što bi trebalo da je njen osnovni zadatak.

Inflatorni pritisci su sasvim uobičajeni za privrede koje trpe pritisak i kolebljivost monetarne politike. LDP smatra da je najbolje prepustiti tržištu da utvrđuje i kurs i kamatnu stopu, a Narodna banka treba da utiče na inflaciju preko uobičajenih mera monetarne politike, pre svega intervencijama na tržištu novca. U tom slučaju bi rast kredita mogao da bude u skladu sa zahtevima tržišta, dok bi Narodna banka gledala da održava inflaciju na odgovarajučem nivou.

Drukčije rečeno, Narodna banka bi trebalo da se pripremi za prelazak na režim ciljane inflacije, koja je najbolja kada je reč o maloj privredi u tranziciji, ukoliko ona ima zdrav bankarski sistem. To, opet, znači da je potrebno privatizovati preostali deo bankarskog sistema i uspostaviti uobičajeni odnos između komercijanih banki i centralne banke.
Kada se pogledaju podaci o monetizaciji srpske privrede i o učešću kredita u njoj, jasno je da je finansijski sektor još uvek prilično nerazvijen. Usled toga su mogućnosti njegovog rasta izuzetno velike. Ovo bi trebalo da je dobro za privredu, ukoliko se vodi odgovarajuća monetarna politika. Često se sugeriše da je kreditna ekspanzija opasna zato što bi mogla da dovede do ekplozije potrošnje, a ona do velikog rasta spoljnotrgovinskog deficita. Ovo ne bi trebalo da zabrinjava ukoliko bi banke bile zdrave i ukoliko bi kurs bio tržišno određen. Znači, ukoliko bi porasla tražnja za devizama, evro bi poskupeo i uvoz bi bio manji. Isto tako, izvoz bi se više isplatio, što bi takođe delovalo stabilizirajuće na kretanja u spoljnoj trgovini.

Ovo podrazumeva i liberalizaciju finansijskih transakcija sa svetom. Veoma se često vodi merkantilistička politika u odnosu na izvoz kapitala. Veruje se da zemlja treba da bude privlačna za strane investicije, ali da ne bi trebalo da dozvoli da se novac odliva tako što se investira u inostranstvo. Ovo je pogrešno, a i teško je sprovodivo. Jer, ukoliko je zemlja privlačna za strane investicije, nema potrebe ograničavati kretanje kapitala preko granice. Osnovana je pretpostavka da tada nema problema sa prilivom stranih sredstava. Ukoliko, opet, ulaganja donose više negde drugde, ograničenja neće sprečiti one koji imaju ozbiljan novac da te šanse iskoriste. Najviše što će učiniti jeste da spreče male investitore i privatna lica da slobodno raspolažu svojim novcem.
Dakle, LDP smatra da tržišno određivanje cena od najveće važnosti, a liberalizacija trgovine, kako robom i uslugama, tako i kapitalom je potrebno kako bi bila obezbeđena efikasna alokacija sredstava i stabilnost cena, kursa i tržišta uopšte.

Srbija je mala i potencijalno veoma otvorena privreda. U prethodnom periodu se glorifikovala zaostalost i zatvorenost, što je naravno dovelo do zaostalosti i zatvorenosti. Veliki broj ljudi veruje i da je postepena liberalizacija najbolja, jer se, misli se, smanjuju troškovi tranzicije. Sasvim nasuprot tome, sa razvojnog stanovišta, brza i sveobuhvatna liberalizacija je najbolja politika spoljne trgovine za malu zemlju koja, pri tom, veoma mnogo zavisi od uvoza robe i finansijskih sredstava. Ovo je i inače cilj kojem se teži pridruživanjem Evropskoj uniji. Štaviše, što brže pridruživanje, to brža liberalizacija, jer na kraju stoji pristupanje toj carinskoj i monetarnoj uniji.

Neki sektori, smatra se, predstavljaju komparatvinu prednost Srbije i stoga, ističe se, te sektore bi trebalo zaštititi od strane konkurencije. Tu spada, pre svega, poljoprivreda. Naravno, ako se za neku proizvodnju smatra da je konkurentna, to je isto kao da se kaže da ne bi trebalo da se štiti od konkurencije. Znači, ukolkiko Srbija ima konkurentnu poljoprivredu, liberalizacija trgovine poljoprivrednim proizvodima bi trebalo da joj je u interesu. U stvari, kao i u svim drugim slučajevima, zaštita poljoprivrede jeste posledica nedovoljne konkurentnosti ovog sektora. To je posledica potpuno pogrešne politike koja se vodi veoma dugo i koja je dovela poljoprivredu u Srbiji u veoma loše stanje. Reč je zaista o sektoru u kojem Srbija ima komparativnu prednost i koji bi modernizacijom i povećanom efikasnošću mogao da doprinese značajno opštem privrednom razvoju. Tome bi liberalizacija mogla samo da pomogne. Do nje će ionako morati da dođe kada Srbija pristupi Evropskoj uniji.

U svemu ostalome, liberalizacija spoljne trgovine i međunarodnih ekonomskih odnosa uopšte jeste politika koju bu Srbija trebalo da ubrza, a ne da usporava. Ovo se odnosi ne samo na liberalizaciju trgovine sa Evropskom unijom već i na liberalizaciju trgovine na Balkanu i uostalom sa celim svetom. Sporazum CEFTA nas na to i obavezuje. Isto tako, liberalizacija finansijskih odnosa i uspostavljanje potpune slobode finansijskih transakcija bi bila veoma korisna za zemlju koja očekuje značajne strane investicije i koja se u veoma velikoj meri oslanja na doznake i druge privatne transfere iz inostranstva. Liberalni sistem trgovine i poslovanja bi samo povećao priliv investicija i podstakao rast izvoza. Ovo jeste u suprotnosti sa određenim kratkoročnim interesima partija, ali i određenih poslovnih krugova. Međutim, to ovakvu politiku afirmiše pre nego što je dovodi u sumnju.