Fiskalna politika ili politika javnih prihoda i rashoda je izvor moći vlade, ali može i da stvori uslove za niz tržišnih poremećaja. U Srbiji još nisu dogovorena načela javnih prihoda i rashoda na valjanim osnovama.

Kada je reč o javnim rashodima, LDP se zalaže za društveni ugovor o tome na šta će se javna sredstva trošiti. Najvažniji deo javnih rashoda se odnosi na jednu ili drugu vrstu preraspodele dohodaka koji se stiču na tržištu. Taj društveni ugovor bi izrazio javno shvatanje o socijalnoj pravdi, bilo da je reč o pravičnosti među generacijama ili o pravičnoj raspodeli životnih šansi i mogućnosti. Jedan deo javnih rashoda ide na obezbeđenje javnih dobara, kao što je bezbednost. Ovo podrazumeva valjanu ocenu pretnji našoj bezbednosti, kao i razumevanje globalnog i evropskog sistema bezbednosti koji danas postoji ili se razvija. Ukoliko se pretnje ocene realistično i stručno, jasno je da Srbija može znatno manje para da troši za vojne i druge tradicionalne izdatke za bezbednost, a mnogo više za sve ono što spada u vladavinu prava. Jer ključne pretnje bezbednosti u Srbiji su one koji izviru iz nepostojanja vladavine prava i nedovoljne demokratske odgovornosti, a ne od spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja. U Evropskoj uniji najveći broj malih zemalja nema ni veće međunarodne obaveze, niti bilo kakve ambicije da svoju moć projektuju na druge. Takve zemlje troše jedva nešto više od 1 odsto bruto domaćeg proizvoda na potrebe vojske. Isto važi i za druge tradicionalne službe zadužene za državnu bezbednost, posebno one koje na jedan ili drugi način oličavaju tradiciju oslanjanja na policijsku državu.

Nerazvijene države, ali i sve druge, imaju značajne obaveze za privredni i društveni razvoj. Ovo je od posebnog značaja za Srbiju, koja je ne samo nerazvijena već, u velikoj meri i opustošena zemlja. Usled toga je potrebno povećati izdatke za razvojne ciljeve. Tu spadaju, pre svih drugih, ulaganja u infrastrukturu i u ljudski kapital. Srbija je tranzitna zemlja koja nema izlaz na more tako da je moderna infrastruktura od najvećeg privrednog značaja. Takođe, Srbija ne može da konkuriše jeftinom i neobrazovanom radnom snagom, jer u globalnoj privredi ima mnogo zemalja koje su konkurentije u tome. Konkurentnost Srbije može da se zasniva samo na relativno jeftinijoj obrazovanoj radnoj snazi. A to podrazumeva značajna ulaganja u obrazovanje i u kvalitet ljudskog kapitala uopšte.