Cene da određuje tržište, a ne država.
Privatizacija javnih preduzeća, umesto čuvanje državnih "velikih sistema".
Jačanje konkurencije u javnom sektoru, građanima jeftinije usluge.
Oslobađanje preduzetničkog duha kroz "giljotinu birokratskih propisa" da bi se oslobodila preduzetnička kreativnost.

Da bi tržišna privreda mogla nesmetano da deluje, potrebno je uspostaviti valjan odnos između privrede i države. Država ne bi trebalo da na sebe uzima ulogu preduzetnika, vlasnika, menadžera ili trgovca. U veoma ograničenom broju slučajeva, kada se zaista radi o prirodnom monopolu, javne agencije bi mogle da imaju poslovnu ulogu, ali takvih je oblasti sve manje. U svemu ostalom bi država trebalo da prepusti privredu privatnim licima i preduzećima, a sama bi trebalo da reguliše tržišnu utakmicu tako da ona bude što je više moguće bliža savršenoj konkurenciji. Recimo, u oblasti snabdevanja energijom ili telefonskim i poštanskim uslugama ili u oblasti transporta i infarstrukture, država bi trebalo da omogući da privatni preduzetnici konkurišu za te poslove kako bi potrošači imali veći izbor i kako bi cena usluga bila niža.

LDP smatra da su sledeće reforme od velikog značaja za razvoj moderne ekonomije u Srbiji.

• Liberalizacija cena – država sada kontroliše 45 odsto cena, a njihov bi udeo trebalo da se smanji na ispod deset procenata. Država treba da utiče samo na mali broj cena i to tamo gde se zaista može ustanoviti postojanje prirodnog monopola.
• Privatizacija javnih preduzeća, umesto propagiranja državne svojine i državnog upravljanja nad „velikim sistemima“ (poljoprivreda, energetika, saobraćaj). Nažalost, i dalje postoje jaki zagovornici državne kontrole i monopolskog položaja i u naftnoj industriji i u bankarstvu, pa i u osiguranju, kao i u telekomunikacijama, dakle u čisto komercijalnim sektorima. U protekle tri godine vođena je politika stvaranja nacionalnih lidera, koji će konkurentnost crpeti iz državnih i nacionalnih interesa i novčane i zakonske pomoći, a ne iz konkurentnosti tržišta. U većini su ovo samo izgovori, dok je stvarni cilj partijska kontrola nad javnim sredstvima.
• Uvođenje konkurencije u sektoru javnih i komunalnih usluga. Kada je reč o „velikim sistemima“, kao što su energetika i saobraćaj, elementi prirodnog monopola, kojih je u savremenim privredama, usled tehnološkog napretka sve manje, trebalo bi da budu regulisani. Ali proizvodnja, prenos i trgovina strujom, kao i ulaganja u infrastrukturu, prevoz putnika i robe, trebalo bi da budu izloženi konkurenciji privatnih preduzeća. Osnovni cilj mera kojima država veoma restriktivno treba da se meša u delovanje tržišta, jeste da se poveća korist za potrošače. Recimo regulisanjem cena monopola, umesto što obavlja preduzetničku i menadžersku funkciju u državnom i nacionalnom interesu.
• Uklanjanje prepreka preduzetništvu i otvaranju novih preduzeća. Ovome bi značajno moglo da pomogne razvijanje finansijskih tržišta i komercijalizacija svih vidova imovine. Nema neke posebne potrebe obećavati poreske olakšice za ulaganje u preduzetništvo, ali jeste potrebno smanjiti rizik kreditiranja, koji proističe kako iz visokih poreskih nameta, iz restriktivne monetarne politike i iz nesamostalnog i neefikasnog administriranja i sudstva.
• Ulaganja u infrastrukturu, obrazovanje i institucionalnu infrastrukturu uz značajnu ulogu privatnog sektora (primena takozvanog partnerstva privatnog i javnog sektora)

Veća zaposlenost.

Cilj svih ovih reformi jeste povećanje zaposlenosti - jer je teško obezbediti legitimnost državi, kao i socijalni mir, ako značajan deo stanovništva ne može da nađe posao i mora da se dovija kako bi došao do sredstava za izdržavanje. LDP smatra da su tri su osnovne reforme ovde potrebne:

1. Povećana fleksibilnost zapošljavanja, što zahteva promenu Zakona o radu. On mora ne samo da daje prava zaposlenima, a prebacuje sav rizik traženja posla na nezaposlene, već da obezbedi potrebnu konkurenciju među njima.
2. Aktivna politika zapošljavanja, koja je dala dobre rezultate ne samo u Skandinaviji već i u susednoj Bugarskoj.
3. Modernizacija sistema obrazovanja, jer su oni sa nižim ili neodgovarajućim obrazovanjem grupa sa najvećom stopom nezaposelnosti i najduže čekaju na posao.

LDP smatra da nivo i struktura javne potrošnje i sistem oporezivanja i drugih izvora javnih prihoda – treba da se planira na period od više godina, u početku na pet i da treba da ima za cilj da:

1. udeo javne potrošnje u BDPu na kraju tog perioda bude ispod 40 odsto,
2. sistem oporezivanja bude jednostavan i da sadrži mali broj poreskih stopa i još manji broj izuzetaka; jasno je da se poresko opterećenje ne može smanjiti ako se nivo javne potrošnje ne smanji. Ako bi se budžetska i druga potrošnja utvrdila na duži rok, tu bi se našlo samo ono što društvo želi da finansira na duži rok, a to znači najvećim delom, školstvo, zdravstvo i socijalno staranje, a ne i subvencije, diskreciona potrošnja, i veliki izdaci za zaposlene u državnom i javnom sektoru.