Iskustvo postkomunističkih društava pokazuje da je izbor između ustavnog kontinuiteta i diskontinuiteta jedna od najvažnijih političkih odluka koja prethodi usvajanju ustava, nakon promene režima. To nije tehničko, već suštinsko pitanje za društvo koje želi da se menja.
Želimo društvo koje neće sačuvati sadržinski kontinuitet sa prethodnim.
Saglasnost o proceduri donošenja ustava je važno pitanje jer:

• definiše pravila sporazumevanja o osnovnim vrednostima na kojima će počivati buduća zajednica, a koje su svi (građani i vlast) spremni da prihvate i poštuju;
• omogućuje dijalog i doprinosi postizanju saglasnosti o najvažnijim pitanjima zajedničkog života u okvirima ustavne države;
• legitimira ustavni proces i olakšava ustavnu tranziciju.

Zato je saglasnost o proceduri nužan legitimirajući osnov ustavnog procesa.
Zalažemo se da konsenzualno prihvaćena pravila procedure kao i osnovni principi budućeg ustava budu formalizovani u Ustavnoj deklaraciji kao inicijalnom aktu ustavnog procesa.

Procedura promene ustava treba da:

• jasno pokaže da se ne radi o pukoj ustavnoj reformi, već o suštinskoj i kvalitativnoj promeni ustava;
• osigura javnost i omogući otvorenost ustavne debate;
• uključi u ustavni proces sve relevantne socijalne aktere, a ne samo političke elite, ponajmanje samo predstavnike skupštinske većine;
• omogući građanima i građankama i pripadnicima nacionalnih manjina da budu aktivni učesnici ustavnog procesa;
• izoluje ustavni proces od dnevne politike i povuče jasnu liniju razlikovanja između ustavotvorne i drugih politika;
• ustanovi procesne pretpostavke i instrumente koji će obezbediti da manjinski glas izgubi snagu argumenta samo zato što je manjinski.