Nema efikasnog ni održivog zdravstvenog sistema bez definisanja jasnog modela i stabilnih izvora finansiranja. I najbolje organizovana zdravstvena služba neće pružati potrebnu zdravstvenu zaštitu ako sistem finansiranja nije stabilan i stimulativan.

Sistem finansiranja mora poći od zdravstenih potreba građana, prioriteta u zadovoljavanju tih potreba i realno mogućih izdvajanja za zdravstenu zaštitu. Mogućnosti izdvajanja za zdravstvenu zaštitu društva čiji su građani pretežno siromašni, a privreda nerazvijena su više nego ograničene. Tim je veća potreba za uspostavljanjem stabilnog, transparentnog i doslednog modela sistema finansiranja.

Naše društvo mora se suočiti sa činjenicom da je dosadašnji sistem finansiranja zdravstvenih potreba građana bio i ostao zasnovan na neznanju, zabludama i lažima . Institucionalno se deklariše sistem obaveznog socijalnog osiguranja, a praksa je u svemu bliža sistemu nacionalne zdravstvene službe. Hibridan i zamagljen sistem kojim je izbegnuta budžetska procedura, a državni organi sakriveni iza osiguranja.

Ne može se sistem finansiranja svih zdravstvenih potreba zasnivati jedino na obaveznom zdravstvenom osiguranju, pogotovu ako ono niti je organizovano na principima socijalnog osiguranja, niti je ikada funkcionisalo kao osiguranje. Niti je u bilo kojoj organizovanoj državi osiguranje jedini izvor za pokrivanje ukupnih troškova zdravstvene zaštite stanovništva. Ne postoji nijedna zemlja u kojoj se preventiva, epidemije, opasne infektivne bolesti, karantin, zdravstena inspekcija i zdravstvena zaštita socijalno ugroženih građana ne finansiraju iz državnog budžeta.

Zdravstveno osiguranje koje služi kao protočni bojler za finansiranje neefikasne državne zdravstvene službe, a ne prava iz zdravstvenog osiguranja onih koji plaćaju doprinos, i u okviru toga zdravstvenih usluga, nije i ne može biti osiguranje.

LDP se zalaže za jasno definisanje tri osnovna izvora sredstava za finasiranje zdravstvenih potreba građana:

• obavezno zdravstveno osiguranje, organizovano na principima klasičnog Bizmarkovog modela socijalnog osiguranja, sa doprinosima kao osnovnom instrumentom za finansiranje definisanog obima prava osiguranih građana;
• država preko svojih budžeta na različitim nivoima vlasti za opšte zdravstvene potrebe stanovništva i zdravstvenu zaštitu socijalno ugroženih građana; i
• građani sami za veći obim i standard prava kroz različite forme dopunskog i dobrovoljnog osiguranja ili direktnim plaćanjem.

Obaveznim zdravstvenim osiguranjem i dalje bi se pokrivao najznačajniji deo zdravstvenih potreba građana koji se u okviru uplaćenih doprinosa utvrdi kao paket prava na zdravstvene usluge, lekove i naknade iz tog osiguranja.Pri tome se jasno mora utvrditi onaj obim i standard prava koji je realno moguće pokriti uplaćenim doprinosom osiguranika i poslodavaca. Jasno se moramo suočiti sa činjenicom da prava koja nisu pokrivena uplaćenim doprinosom i nisu prava iz zdravstvenog osiguranja.To je lažna solidarnost. Obavezno osiguranje mora biti zasnovano na principu jednakih prava i jednakih obaveza. Za svakog osiguranog građanina mora biti poznat obveznik plaćanja doprinosa.

Država mora u okviru svojih budžeta na različitim nivoima vlasti (pokrajina, grad, opština) kontinuirano obezbeđivati sredstva za zdravstvenu zaštitu neosiguranih socijalno ugroženih lica, za tačno utvrđeni broj konkretnih lica, bilo plaćanjem doprinosa za zdravstveno osiguranje tih lica organizaciji zdravstvenog osiguranja, bilo plaćanjem zdravstvenih usluga pruženih ovim građanima zdravstvenim ustanovama koje su te usluge izvršile. Osim toga u ovim budžetima se redovno moraju obezbediti sredstva za javne zdravstvene programe sprečavanja zaraznih bolesti, epidemiologije, komunalne higijene, zaštite životne sredine, promocije zdravlja i zdravstvenog vaspitanja, zbrinjavanje psihijatrijskih bolesnika, prikupljanje i čuvanje rezervi krvi i sve druge funkcije javnog zdravlja. Ove potrebe ne mogu i ne smeju više biti na teretu osiguranja.

Sve ostale zdravstvene potrebe iznad onih koje pokrivaju obavezno zdravstveno osiguranje i država na različitim nivoima vlasti, građani će morati da plaćaju sami ili preko svojih poslodavaca, kroz različite forme dopunskog i dobrovoljnog osiguranja ili direktnim plaćanjem. Država mora da stvori uslove i reguliše pravila za takve oblike osiguranja.

Građanin konačno mora da zna šta to dobija za doprinos koji plaća, koje usluge, lekove, pomagala i naknade, šta mu to obezbeđuje država, a šta mora da plati iz sopstvenog džepa.