Postojeća stihijski i ekstenzivno razvijana mreža državnih zdravstvenih ustanova odavno je morala biti promenjena i usklađena sa zdravstvenim potrebama građana i realno mogućim izdvajanjima za zdravstvenu zaštitu. Ovakvu mrežu zdravstvenih ustanova u kojoj pojedini kapaciteti ni sa 50% nisu iskorišćeni, u kojoj su svi specijalizovani za sve , gde nisu definisani nivoi pružanja zdravstvenih usluga ni podela rada, ne bi izdržala ni mnogo bogatija društva.

Zdravstvena delatnost se mora organizovati na primarnom, sekundarnom i tercijarnom nivou uz uspostavljanje referalnog sistema između ova tri nivoa. Ni sadašnji zakon to ne sprečava, ali ga treba sprovesti.Koliko god to bilo bolno i nepopularno.

Podela rada između zdravstvenih ustanova istog i različitih nivoa zdravstvene zaštite mora da obezbedi usklađivanje kapaciteta zdravstvenih ustanova sa zdravstvenim potrebama građana i visinom mogućih izdvajanja za zdravstvenu zaštitu. Neiskorišćeni i duplirani kapaciteti moraju se smanjiti, prodajom ili izdavanjem u zakup.

Kriterijumi i indikacije za prijem na bolničko lečenje, korišćenje skupe dijagnostičke opreme i lečenje složenih stanja i oboljenja moraju biti definisani u vidu obaveznih standarda koji se moraju poštovati. U svim slučajevima kada je to moguće potrebno je razvijati supstitute skupog bolničkog lečenja, kao što su lečenje u dnevnim bolnicama i kućna nega i lečenje.

Licenciranje, akreditacija, stručni nadzor i unutrašnja kontrola nezaobilazni su preduslovi efikasnijeg funkcionisanja zdravstvene službe. Za akreditaciju treba definisati standarde i formirati nezavisnu agenciju.

Državne zdravstvene ustanove moraju biti organizovane kao autonomni poslovni subjekti sa punom odgovornošću prema osnivaču za ekonomično i racionalno poslovanje, bez mogućnosti da stvaraju i preuzimaju obaveze iznad prihoda koje ostvare pružanjem usluga. Troškovi poslovanja ne mogu biti nezavisni od obima pruženih usluga. Neracionalna unutrašnja organizacija i nekontrolisani utrošci ne smeju biti izgovor za stalno ispostavljanje računa drugima, državi ili osiguranju. Ogroman je prostor za snižavanje troškova poslovanja zdravstvenih ustanova. To zahteva drugačiju ulogu i veću odgovornost menadžmenta zdravstvene ustanove. I drugačije kriterijume za izbor menadžmenta. Stručan lekar ili partijski poslušnik nije isto što i dobar menadžer. Menadžer mora da obezbedi da ustanova pruži što više i kvalitetnijih usluga uz što manje utroške.