Ali i taksativno utvrđena prava iz osiguranja koja u slučaju bolesti preko organizacije za osiguranje mogu i moraju dobiti za ono što su platili. Ovaj sistem pokazao se kao najpouzdaniji u većini razvijenih evropskih zemalja, a u poslednjih destak godina ga uspešno razvijaju i primenjuju i zemlje u tranziciji.

Koncept nije ni nov ni originalan. Ali se mora primeniti bez rezervi, odlaganja i odstupanja. Eksperimente smo skupo platili. Jasno definisana i realna prava, obaveze i odgovornost svih da se ta prava ostvare na najefikasniji način.

Prava nisu rastegljiva magla, ona imaju svoje ime i svoju cenu. To su usluge, lekovi i pomagala koji se kupuju od onih koji ih pružaju, proizvode i prodaju. To su i naknade koje se isplaćuju onima koji zbog bolesti ne mogu da rade. I možemo ih kupiti i isplatiti samo onoliko koliko iznose doprinosi koje smo uplatili.Nema realnih i dostupnih prava bez realnog pokrića.

Sredstvima osiguranja moraju raspolagati oni koji doprinose plaćanju – osiguranici i poslodavci.Ne može organe upravljanja organizacije osiguranja postavljati Vlada, njih moraju po principu ravnopravne zastupljenosti birati osiguranici i poslodavci. Danas organizacija osiguranja ne može doneti ni jednu odluku ni akt kojim se bliže reguliše sprovođenje zdravstvenog osiguranja bez saglasnosti Vlade ili resornog ministarstva.Čak je i ozakonjena praksa po kojoj ministarstvo izdaje instrukcije organizaciji osiguranja u svakodnevnom poslovanju. Da li je to njihov posao i da li može biti efikasnog osiguranja ako su mu ruke vezane. Zalažemo se uvođenje skupštine osiguranja koja bi u okviru datih javnih ovlašćenja i definisanih pravila donosila sve bitne odluke u vezi sa sprovođenjem zdravstvenog osiguranja i korišćenjem sredstava uplaćenih doprinosa za to osiguranje i birala izvršne organe organizacije osiguranja.

Sredstva obaveznih doprinosa za zdravstveno osiguranje ne mogu se i ne smeju mešati sa drugim sredstvima i moraju biti isključivo korišćena za ostvarivanje definisanih prava iz zdravstvenog osiguranja osiguranika i članova njihovih porodica na principima uzajamnosti, solidarnosti i jednake dostupnosti. Lažna je svaka solidarnost u kojoj svi ne učestvuju. Ne možete zakonom predvideti da se i socijalno ugroženi građani smatraju osiguranicima, a da se istovremeno kao država oslobodite obaveze plaćanja doprinosa za zdravstveno osiguranje tih građana.

Osiguranje postoji zbog osiguranika. Oni plaćaju doprinose za zdravstveno osiguranje da bi mogli koristiti prava iz zdravstvenog osiguranja u slučaju bolesti. Da bismo znali koliko prava možemo obezbediti moramo znati koliko osiguranika imamo, po kom osnovu su osigurani i koliko doprinosa uplaćuju, kakva im je starosna i polna struktura, od čega najčešće oboljevajui koje usluge im treba obezbediti, gde žive i rade, moramo uspostaviti pouzdane evidencije o tim osiguranicima. Uspostavljanje pouzdanih baza o osiguranicima prvi je i neophodan korak ka uspostavljanju osiguranja. Osiguranja koje mora biti dostupno i uvek na raspolaganju osiguranicima i njegovim potrebama.

Osiguranicima se mora garantovati sloboda izbora zdravstvene ustanove i lekara pri korišćenju zdravstvenih usluga koje su im kao pravo utvrđene u okviru doprinosa koji plaćaju. Tako da im većina usluga bude dostupna tamo gde žive ili rade. Pod istim uslovima za iste vrste zdravstvenih usluga u zdravstvenim ustanovama u privatnom i državnom sektoru. Mogućnost slobode izbora zahteva promenu statusa organizacije za zdravstveno osiguranje.

Zdravstveno osiguranje i danas mora da zaključi ugovore sa svim zdravstvenim ustanovama u državnoj svojini, bez obzira u kojoj su meri njegovim osiguranicima potrebne usluge koje te ustanove pružaju. I nezavisno od obima i kvaliteta usluga koje će biti pružene. Ovakav način ugovaranja je čista forma i svodi se na pokrivanje svih ili dela godišnjih troškova tih zdravstvenih ustanova, čime se beznadežno i beskonačno reprodukuje postojeće stanje, glomazna, neefikasna i nefunkcionalna mreža državnih ustanova neusklađena sa zdravstvenim potrebama građana sa mnogo dupliranih i neiskorišćenih kapaciteta. Zdravstvene ustanove su u ovakvom sistemu čak stimulisane da pružaju manje usluga, jer time smanjuju ukupne troškove poslovanja s obzirom da im ugovorena naknada ne zavisi od obima pruženih usluga. Istovremeno su osiguranici prinuđeni da te iste usluge traže u drugim, najčešće privatnim zdravstvenim ustanovama, ili da sami nabavljaju i donose lekove za svoje lečenje.

Zdravstveno osiguranje mora da istupa kao kupac zdravstvenih usluga koje su potrebne njegovim osiguranicima i zbog kojih i plaćaju doprinos za zdravstveno osiguranje. U postupku ugovaranja zdravstvenih usluga, zdravstveno osiguranje treba da angažuje samo one i onoliko zdravstvenih kapaciteta koji su potrebni i dovoljni za zadovoljavanje potreba za zdravstvenim uslugama u okviru prihoda osiguranja.

Zdravstveno osiguranje mora biti slobodno u izboru zdravstvenih ustanova sa kojima će pod najpovoljnijim uslovima u pogledu kvaliteta, cena i dostupnosti zaključivati ugovore o pružanju zdravstvenih usluga svojim osiguranicima, nezavisno od toga da li su te zdravstvene ustanove u državnoj ili privatnoj svojini. Pravo na ravnopravan pristup pružanju zdravstvenih usluga koje su pokrivene obaveznim zdravstvenim osiguranjem ne može više biti monopol samo državnih zdravstvenih ustanova. Ovo pravo mora biti jednako za sve i zasnovano isključivo na kvalitetu, obimu i ceni pružanih usluga. Usluga mora biti standardizovana, merena i plaćena na svakom nivou zdravstvene zaštite. Kapitacija kombinovana sa uslugama na primarnom nivou, cena bolničkog dana za bolničku zdravstvenu zaštitu i cena po jedinici usluge za visokospecijalizovane usluge stmulativni su i uspešno primenjeni modeli u nama sličnim zemljama.

Prvi korak ka stvaranju mogućnosti uključivanja privatnih davalaca usluga u sistem pružanja zdravstvenih usluga treba realizovati kroz postupak izbora ličnog lekara. Osiguranicima se mora ostaviti mogućnost da prilikom izbora ličnog lekara, tog lekara mogu izabrati tamo gde žive ili rade među svim lekarima koji na tom području ispunjavaju uslove za izabranog lekara, bilo da su zaposleni u državnoj zdravstvenoj ustanovi ili imaju registrovanu privatnu lekarsku praksu. Opredeljenje građana predstavljalo bi obavezu osiguranja da pod istim uslovima zaključi ugovore sa onim ustanovama i privatnim lekarima koje su osiguranici izabrali.

Mogućnost ulaska privatnih davalaca usluga u sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja nikako ne znači povećanje vrednosti usluga iznad onoga koji je realno pokriven doprinosima za zdravstveno osiguranje. On samo predstavlja preraspodelu raspoloživih sredstava između različitih davalaca istih usluga. Uključivanje privatnih davalaca usluga koji su spremni i sposobni da obezbede osiguranicima iste vrste zdravstvenih usluga pod povoljnim uslovima i na efikasniji način od državnih nije samo sebi svrha.Cilj je da se kroz obavezno zdravstveno osiguranje stvore uslovi za veći stepen konkurencije u obezbeđivanju usluga, podigne kvalitet pružanja usluga i obezbedi bolja alokacija zdravstvenih resursa i efikasnija upotreba sredstava zdravstvenog osiguranja.

Ključni uslov za ravnopravno uključivanje privatnog sektora u pružanje zdravstvenih usluga za zdravstveno osiguranje je ukidanje sadašnjih odredbi zakona o zdravstvenoj zaštiti koja omogućava da zdravstveni radnici u isto vreme mogu da rade i u državnom i u privatnom sektoru.

Ukoliko osiguranik po sopstvenom izboru želi da zdravstvenu uslugu na sekundarnom ili tercijarnom nivou koristi u ustanovi sa kojom osiguranje nije zaključilo ugovor, to mu se mora garantovati tako što će osiguranje snositi troškove te usluge do iznosa koji bi bio plaćen ustanovi sa kojom postoji zaključen ugovor, a da eventualnu razliku u ceni snosi sam osiguranik.

Uz uspostavljanje konzistentnog sistema obaveznog zdravstvenog osiguranja moraju se kroz potrebnu zakonsku regulativu razraditi uslovi za organizovanje različitih oblika dopunskog i dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja. Organizovanje ovih osiguranja pod istim uslovima treba omogućiti i organizacijama obaveznog zdravstvenog osiguranja i svim osiguravajućim društvima koja za to ispune zakonske uslove.

Dopunsko zdravstveno osiguranje podrazumeva da se građanima koji su već osigurani na obavezno zdravstveno osiguranje omogući da kroz plaćanje dopunskih premija osiguraju od obaveze plaćanja dela vrednosti usluga, lekova ili pomagala koje obaveznim osiguranjem nisu pokrivene do punog iznosa.Ostale vrste dobrovoljnog osiguranja ne treba ničim ograničavati, osim minimuma uslova koje moraju ispunjavati oni koji takva osiguranja organizuju.

Naš program podrazumeva i hitnu decentralizaciju sadašnje organizacije obaveznog socijalnog osiguranja. Ona mora biti transformisana u nekoliko posebnih regionalnih osiguranja na onim nivoima na kojima je doprinosom osiguranika na tom području moguće pokriti najveći broj rizika koji su obuhvaćeni obaveznim zdravstvenim osiguranjem. Pri tome se mora voditi računa i o odgovarajućoj pokrivenosti tog područja mrežom zdravstvenih ustanova na primarnom i sekundarnom nivou zdravstvene zaštite, saobraćajnoj povezanosti i drugim relevantnim parametrima. Organizacija zdravstvenog osiguranja na nivou republike i dalje bi postojala sa znatno suženim funkcijama koje bi se odnosile na jedinstveno normativno regulisanje sprovođenja zdravstvenog osiguranja, pokrivanje većih zdravstvenih rizika i ujednačavanje uslova za sprovođenje zdravstvenog osiguranja na celom području republike. Za ove funkcije bio bi usmeravan samo manji deo doprinosa za zdravstveno osiguranje koji bi se i dalje plaćao po istim stopama na području cele republike. Decentralizacija osiguranja može samo povećati interes, motivaciju i odgovornost onih koji plaćaju doprinos za zdravstveno osiguranje da tim doprinosom kao svojim sami obezbede više prava iz zdravstvenog osiguranja.