JUDITA POPOVIĆ:

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovani narodni poslanici, LDP je od početka, od leta kada smo raspravljali o tom famoznom Zakonu o planiranju i izgradnji govorila o tome da je taj zakon apsolutno pogrešan. Pogrešan je iz jednog osnovnog zakona. Prvo, sam naziv tog zakona govori da se radi o planiranju i izgradnji. Šta će onda u tom zakonu odredbe koje se odnose na konverziju prava korišćenja u pravo vlasništva? Te odredbe su bukvalno na mala vrata ugurane u taj zakon i sada se gospodin ministar čudi zašto ovaj zakon osporavaju svi, a osporavaju ga svi, osporavaju ga svi osim skupštinske većine i njega samog i verovatno njegovih saradnika, a svi ostali tvrde da zakon ima očigledne mane zbog kojih stvara ogromne konfuzije.

Zašto je to tako? Zato što te odredbe koje se odnose na konverziju su bukvalno revolucionarne. Zašto? Zato što sa tom verzijom stavljamo van snage pravo korišćenja, pravo korišćenja kao jedna socijalistička tvorevina socijalističkog sistema kao takvog više nema. Očigledno je da su recidivi društvene svojine i socijalističkog prava korišćenja još uvek veoma snažni i otporni. Baš iz tog razloga, jer se radi o ozbiljnom pitanju, to nije moglo da se stavi u formi nekoliko odredbi jednog zakona, a toliko specifičnog kao što je Zakon o planiranju i izgradnji.

Može gospodin ministar da ima svoje mišljenje o tom zakonu i da smatra da je isti najbolji na svetu, ali rezultati i činjenice iz sprovođenja tog zakona govore nešto sasvim drugo. Neka se samo pogleda šta se dešava sa građevinskom industrijom, a građevinska industrija čini 25% industrije Srbije, koja se inače pojavljuje u naznakama. Koliko znam, najmanje 700 građevinskih firmi je prestalo da postoji ili se likvidiralo zbog određenih problema koje stvara ovaj zakon o planiranju i izgradnji.

Šta je sa investicijama, sa stranim i domaćim investicijama? Na svakom koraku čujemo priču o tome da bez investicija nema privrednog oporavka. Srpski Davos na Kopaoniku, glavna teza su investicije, investicije, investicije. Sa ovakvim zakonom koji bukvalno stavlja dva kriterijuma u pogledu konverzije prava korišćenja u privatnu svojinu, a pri tom i to retroaktivno primenjuje, investicija neće biti, a i one koje su se već dogodile su pod znakom pitanja.

Dobro je primetio gospodin ministar, šta ukoliko onaj koji ne želi da konvertuje, radi se o nekom pravnom licu, privredniku, pa ostavi da se zaparloži ta njegova nekretnina? Odgovoriću vam, neće ostaviti da se zaparloži, on će je otuđiti ili jednostavno će tražiti raskid ugovora, poništaj ugovora, kako god hoćete.

Zašto? Zato što su uslovi prilikom te prodaje, prilikom privatizacije, i stečaja ili izvršnog postupka bili sasvim drugi uslovi od onih uslova koji se sada utvrđuju ovim zakonom o planiranju i izgradnji. I sada naknadno menjate uslove za privatizaciju određenih nekretnina, za izvršenje određenih nekretnina i za nekretnine koje su bile predmet stečajne mase. Dakle, retroaktivno se radi nešto što definitivno stavlja pod znak pitanja da li u ovoj državi postoji poštovanje zakona, da li se ovde radi o pravnom poretku ili se radi o ad hok sistemu. Dobro je gospodin ministar primetio, kaže u bivšim republikama SFRJ urađeno je tako što je konverzija završena besplatno. Dakle, konvertovalo se pravo korišćenja u pravo svojine i na veliko iznenađenje svih, ne znam na koga je baš mislio, u Srbiji to nije slučaj.

 Zašto u Srbiji to nije slučaj? Da li Srbija zaista misli to što govore njeni čelnici, da smo mi otvoreni za strane investicije, da smo mi otvoreni za ekonomsku saradnju sa celim svetom. Ako je to tako, kako je moguće da se na mala vrata ponovo uvodi neki instrument, kao što je podržavljenje, jer mi na ovaj način dolazimo u tu situaciju da će mnogi poslovni ljudi da odustanu od već kupljenih preduzeća, nekretnina, jer se možda neće isplatiti ukoliko neko nađe za shodno da proceni da su oni kupovinom objekta isti kupili za mali novac, a da zemljište vredi mnogo više.

Ovo normalno otvara mogućnosti korupcije ogromnih razmera, jer opet se daje mogućnost činovnicima da sami utvrđuju nekretnine i način procene ko je koliko uložio i nije uložio i koliko će da košta to zemljište nakon što se odbiju troškovi ulaganja. Mislim da je to nedopustivo. Nedopustivo je, prvo, da jedan takav institut, kao što je svojina, bude na licitaciji, bude na tržištu političkih volja i da bude predmet političko voluntarizma. Nedopustivo je da svojina, privatna svojina koja je inače u zdravom ekonomskom svetu svetinja, stavlja pod znak pitanja i da se jednostavno trguje sa već ranije istrgovanim nekretninama, preduzećima itd.

Stvarno bih volela da vidim te situacije kada je neki poverilac, koji je u toku izvršnog postupka došao do određene imovine objekta i prava korišćenja zemljišta na kom se objekat nalazi. Mogu da vam kažem, kada god se procenjuje vrednost objekta, ona uvek ide u paketu sa zemljištem, sa položajem tog zemljišta i objekta. To nisu razdvojene kategorije. To je jedna kategorija. To može da vam potvrdi i potpredsednik Skupštine, gospodin Novaković, koji je, takođe, advokat. Možete straćaru da kupite u Beogradu po veoma visokoj ceni, samo zato što se nalazi na mestu gde se nalazi. Dakle, položaj te straćare određuje i vrednost, tržišnu vrednosti iste. Dakle, tržišna vrednost, a ne građevinska vrednost je najčešće predmet kupoprodaje i prema tome se i određuju uslovi poslovanja.
Dakle, ako su uslovi poslovanja bili jedni, mi te uslove poslovanja nakon zaključenog pravnog posla retroaktivno ne možemo da menjamo, ma koliko hteli neke nove metode da uvedemo, mi ćemo opet biti izuzetak u odnosu na sve okolne republike, bivše republike SFRJ, mi smo ti koji ćemo da čuvamo društvenu, državnu ili već ne znam čiju imovinu, samo zato da bismo podilazili onom populizmu koji viče – ne dajte molim vas, to je društveno, to je državno, a ne ispod cene, ne tajkunima. Interesantno je, ovaj zakon napadaju svi i tajkuni i oni koji štite društvenu svojinu, pa se prosto postavlja pitanje, ako je zaista ovaj zakon pod takvim napadom kako onda može biti da se još niko nije dosetio da bi eventualno morao da se promeni.

Istakla bih još jednom, posebno, a to je, da vas podsetim, nije samo Beograd Srbija, nije Beograd centar sveta, da nije samo Luka Beograd centar i jedino bitna imovina i nekretnina u ovoj državi. Postoji još puno imovine, preduzeća, fabrika, nekretnina koje su privatizovane i koje su prodate u postupku stečaja ili izvršnog postupka. Prema tome, nemojmo se toliko fokusirati. Hajdemo malo da izmestimo politiku iz nekih pravnih stvari, tamo gde bi pravo trebalo da ima najvažniju ulogu, gde bi pravobranilac trebao da ima ulogu, gde bi sudovi trebali da imaju najveću ulogu, politika se meša, pa se licitira oko cifara od kojih stvarno se zavrti u glavi. Da li se radi o milionima, stotinama miliona ili milijardi, mislim da je to samo stvar mašte. Realnost je nešto sasvim drugo.

Dakle, opet se potvrđuje ono o čemu LDP govori, da je nedopustivo da se zakoni, kako sistemska rešenja, sistemsko rešenje je u okviru ovog zakona o planiranju i izgradnji konverzija prava korišćenja u privatnu svojinu. Ne mogu na ovaj način rešavati. To mora da se radi sistemskim zakonima i na mnogo višem nivou i mnogo ozbiljnije. U protivnom, dolazim u situaciju da je zakon nesprovodljiv i da otvara jako puno pitanja i da je sve apsolutno, sve je pod znakom pitanja. Mi nemamo vremena i ne smemo dozvoliti da se već na prvom koraku zastane. Od investicija, od stranih ulaganja, ukoliko nemate sigurnost, pravnu sigurnost poslovanja, a pre svega pravnu sigurnost privatnog vlasništva, tada nema ništa.

Ako vas napada i Agencija za borbu protiv korupcije i ako vas napadaju tzv. tajkuni i ako vas napadaju i branioci državne i društvene svojine, šta vam to govori. Šta vam govori to da je cena građevinskog zemljišta u Beogradu, u vremenima krize nakon donošenja ovog zakona na nivou cena u Dubaiu. Zar je Beograd neka bolja destinacija od Dubaia? Da li je Beograd bolja destinacija od Londona, Pariza, Barselone ili bilo kog velikog evropskog grada? Prosto je neshvatljivo da cene građevinskog zemljišta u Beogradu budu toliko velike. Dakle, sve je to verovatno plod i rezultat jednog lošeg zakona, ovog poslednjeg od 31. avgusta 2009. godine, a da ne pričam o pogrešnom sprovođenju tog zakona, o prilično čudnom pristupu i razmišljanju o tome šta se želi sa tim zakonom. Očigledno se ne zna ili se krije prava istina.

Mislim da je vreme da napokon dođemo do novih zakona što se javne svojine tiče, da se novim zakonom o konverziji prava korišćenja u pravu svojine, kao i sa denacionalizacijom, restitucijom promeni klima u ovoj državi i omogući da se zaista i proizvodi i ulaže i samim tim da se omogući bolji život za građane Srbije, a ne sve da se svede na političke igre, na intrige, jer ovaj zakon jedino što je postigao, postigao je da su se intrige do vasione razmahale.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se kao replika na izlaganje gospodina ministra. Moram da se javim jer nije mi to običaj samo iz jednog jedinog razloga, što je izneta jedna neistina i to je rečeno da se LDP zalagala da se zemljište dodeli besplatno određenim tajkunima, odnosno onima koji su nekretnine stekli. Govorim o privrednim i o ostalim pravnim licima u toku privatizacije, u toku stečaja ili izvršnog postupka.

Nikada LDP nije rekla da traži da se zemljište dodeli besplatno. Nikada LDP nije forsirala taj način rešavanja problema konverzije, prava korišćenja u pravu svojine.
Mi smo od početka tvrdili i načelno se zalagali za to da ne može jedan zakon da ima retroaktivnu snagu na određene pravne poslove. To je pod jedan.

Pod dva, rekli smo da ne mogu naknadno da se menjaju uslovi pod kojima su nekretnine stečene u narednom periodu. Posebno smo isticali da se protivimo tome da se konverzija prava korišćenja u pravu vlasništva radi i donosi u jednom takvom zakonu kao što je zakon o planiranju i izgradnji.

Pored toga smo isticali da, ako se već odlučilo da se konverzija unese u predmet i sadržinu ovog zakona, da se odrede precizni uslovi u famoznom članu 103. koji ne bi proizvodili konfuziju, a sam ministar je govorio o tome da su sve bivše republike SFRJ uradile tu konverziju prava korišćenja u prava vlasništva bez naknade i nisu pravili razlike između dve kategorije sticalaca, dakle fizičkih lica koji su vlasnici stambenih zgrada i stanova i pravih i privrednih lica koji su nekretnine stekli u privatizaciji, u stečaju ili u izvršnom postupku. Od početka tvrdimo da je to loša poruka za sadašnje i buduće investitore i da su zaista posledice veoma loše i da će se tek pokazati koliko je to loše rešenje, zato što privatna svojina i svojina bi morala da bude u prvom planu i da bude sistemski zaštićena, a ne na ovaj način da menjamo uslove sticanja iste.