Čedomir Jovanović, šef poslaničke grupe LDP

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, retko kada sedim u kontinuitetu tri sata ovde u Skupštini tokom našeg zasedanja i danas sam to uradio pre svega zbog toga što sam pokušao da prođem argumentaciju koju sami nismo uspeli da pronađemo u Predlogu ovog zakona kako bi mu pružili podršku. U drugim situacijama, obično predstavnici poslaničkih grupa iznesu svoje stavove a onda odu da rade druge skupštinske ili stranačke poslove i vi svi to vrlo dobro znate.

Šta je ono što je veliki poraz pre svega vladajuće koalicije danas ovde u Skupštini? Činjenica je da je jedno pozitivno nastojanje zapravo obesmišljeno ovim predlogom zakona. Pokušaj da se unapredi rad Skupštine, a pre svega da se povrati ili izgradi konačno potreban kredibilitet za nesmetan rad ovako važne institucije je unapred osuđen na neuspeh.

Mi smo počeli da gradimo parlamentarnu demokratiju 1989. godine i prethodnih 20 godina najvažnije zakonodavno telo ove zemlje, institucija koja je donela stotine i hiljade zakona, odluka, deklaracija, rezolucija, radi sama neuređena zakonom. To dovoljno govori o niskom nivou političke kulture u našem društvu.

Zato je ovo bio važan korak. Na njega smo čekali tri godine. Tokom te tri godine uglavnom se u javnosti raspravljalo o besmislicama, a zapostavljala suština. Ovaj zakon je u senci trapavosti i insinuacija koje su nas pokušale da predstave kao ljude koji bi u penziju sa tri nedovršena poslanička mandata. Ovaj zakon je u senci svega onoga što se svakodnevno dešava u samoj Skupštini, koja pokušava zakonom da se uredi.

Za nas je ključno pitanje, pitanje slobode. Zbog toga danas ovde, raspravljajući o Predlogu zakona o Skupštini, mi ne treba da govorimo o sebi. Pogrešili su svi oni, od predsednice parlamenta, preko predlagača i predstavnika zakona, do onih koji su zakon obrazlagali do sada. Ne uređujemo mi ovim zakonom sami sebe, nego mi ovim zakonom uspostavljamo standarde i ideale koji treba da menjaju naše društvo.

Srbiji je potrebna ekonomska sloboda, medijska sloboda, kulturna sloboda, verska sloboda, seksualna sloboda, pre svega politička sloboda, a nje nema u ovom zakonu. Mi smo liberalne demokrate, ne zato što smo tražili zgodno ime za sebe nego zato što smo se politički razvijali, svako od nas pojedinačno u svom životu, pa smo iz građanskih partija različite provinijencije pronašli sebe u LDP. Reći ću predlagačima da liberalne demokrate od 15 veka vode borbu protiv kontrolisanog poslanika. Pobedili su u 17. Kako možemo mi kao LDP da podržimo zakon o Skupštini koji ignoriše osnove moderne demokratije koja je neophodna našem društvu?

Fidži, Nigerija, Nepal, Pakistan, Bangladeš, Venecuela, sve su to zemlje u kojima je delimično ograničena sloboda poslanika, ali niko nije bio toliko represivan kao što je naša zemlja. To je naše zajedničko poniženje. Možemo mi, gospođo Kolundžija, da sebe predstavljamo integralnim ličnostima, kako ste vi to rekli, osobama koje se ne doživljavaju kao partijski vojnici, podanici nekog vojvode i generala. Vi ste tu u pravu. Lično znam da je to stav većine u parlamentu, ali naši poslanici nisu takvi. To je ono što je problem.

Ako mi ograničavamo ovim zakonom svoju slobodu ovde u Skupštini, kako možemo biti sigurni da sutra poslodavac jednoj mladoj devojci neće ponuditi dokument u kome se ona unapred odriče svog radnog mesta, a usput je obavezati na klauzulu po kojoj ne sme da ostane u drugom stanju narednih pet godina? Kakva mi to pravila uspostavljamo u Srbiji, kada nemamo snagu da parlamentu i demokratiji damo neophodnu slobodu? To nisu samo fraze.

Bio nam je potreban zakon, ali zakon o Skupštini ne uređuje na zakonskim osnovama naš odnos sa predsednikom Republike, naš odnos sa Vladom Republike Srbije, naš odnos sa drugim državnim institucijama, recimo sa Ustavnim sudom. Sve će to biti uređeno Poslovnikom. To je odredba ovog zakona. Kakva su naša dosadašnja iskustva? Kako je to izgleda Skupština Srbije kada je Poslovnik uređivao naš odnos sa Vladom? Ignorisanje, ponižavanje, svođenje parlamentarne većine na glasačku mašinu. Ne možete reći da se procedure uređuju zakonima, gospođo Kolundžija, a upravo ste to uradili.

Mi smo ovde usvojili zakon kojim smo propisivali šaru na gumi i datum u kojem će se menjati točkovi na automobilima u Srbiji, pa do 15. novembra gume sa ovom šarom, a od 15. novembra do 1. marta sa drugom šarom. Ako smo mogli da se bavimo točkovima u Srbiji, onda mislim da smo bili dužni da ovim zakonom regulišemo naš odnos sa najvažnijim institucijama u društvu, jer je to potreba i Skupštine i samih institucija.
Šta je ono što ne možemo da prihvatimo? Ideju da se ugled Skupštine može graditi na teatralnosti. To nije zbog toga što će ispred parlamenta svirati gardijski orkestar. Ta teatralnost proizilazi iz naše razlike u odnosu na taj gardijski orkestar. Nikome od nas nije potrebno. Ugled ove skupštine može se proizvesti samo tako što će ovo društvo u nama, čak i kada se ne slažemo, prepoznati ljude koji u svakom trenutku daju sve od sebe kako bi život u ovoj zemlji bio bolji.

Ko je od poslanika ovde spreman da kaže da će se osećati prijatno kada se pred njim postroji red regruta, kada znamo da je i predsedniku države neprijatno kada zbog diplomatskog protokola mora da predaje raport ili prima raport u prisustvu nekog stranog zvaničnika? Bio sam potpredsednik Vlade i ništa mi nije bilo teže od postrojavanja garde kojoj treba da se obratim zbog toga što mi u posetu dolazi neki potpredsednik Vlade iz okruženja ili iz Evrope.

Ako želimo da gradimo ugled ove skupštine, onda to nećemo postići uvođenjem trube u Skupštinu. Zato smo napisali amandman na taj član 14. u kojem tražimo da se, ako se već tako nešto radi, to radi u trenucima koji su od značaja za čitavo društvo, a priznaćete svi da završetak ili početak redovnog zasedanja nije nešto tako.

Pitanje naše zakletve – šta to, zapravo, znači? Iz kog vremena uopšte potiče ta vrsta prakse koja pred ljude postavlja izazov u kome se oni javno obavezuju da će odgovorno raditi svoj posao? To je, takođe, u Srbiji za parlament ne primereno. Teatralnost je možda prihvatljivija u nekim drugim sredinama. To je jednako strano kao kada bi uveli sada dom lordova u Srbiji. Mi još nemamo svoju magna kartu, povelju slobode koju su Englezi usvoji pre 800 godina. Mislim da se, takođe, tu niko od nas ne prepoznaje.

Govorimo o tim mandatima. Kako se osećao predstavnik i član parlamentarne većine Ferzo Ćelović kada je na vratima Skupštine saznao da je smenjen? To se desilo, jer je to bio politički interes. Šta mi govorimo jedni o drugima kada se tako odnosimo jedni prema drugima? Ako sami sebi ne verujemo i ako imamo tu vrstu sumnje, kako onda možemo očekivati od ljudi koji treba da veruju u nas da to čine sa osećajem da ne greše, jer smo mi pred građanima kovertirali ostavke? Da li može neki prevareni birač da aktivira našu ostavku? Oni na to nemaju pravo. To nije hrabrost, to je politička pamet.

Zbog toga mislim da je bilo potrebno više za onu vrstu odluke koju od nas traže, institucije koje mi treba da poštujemo jer se sami često pozivamo na njihove odluke. Preporuke Venecijanske komisije su nedvosmislene i nije to komisija koja gubi vreme u nekom renesanskom gradu. To je komisija Saveta Evrope za demokratiju putem prava. Imam izveštaj te komisije ovde. Vrlo je obiman. Srbija je presedan. U Venecueli je moguće smeniti poslanike. To mogu da urade građani. Onog trenutka kada se skupi veći broj potpisa za njegovu smenu od broja građana koji za njega glasa, on će biti smenjen. U Pakistanu je moguće smeniti poslanika ukoliko mu se partija zabrani na sudu ili njegov rad oceni kriminalnim. U Evropi ne postoji nijedna zemlja u kojoj se pretrčavanje iz partije u partiju rešava na tako nedostojan način.

Vladajuća većina je mogla da nam ponudi politički dogovor na kome počiva, recimo, španska demokratija, dogovor koji obavezuje sve stranke u onoj meri u kojoj su one spremne da poštuju datu reč. Onog trenutka kada je taj dogovor u španskom parlamentu napravljen potpisalo ga je 16 parlamentarnih partija. Prekinuta je praksa pretrčavanja iz jedne stranke u drugu. To što se dešavalo u prošlosti u Srbiji ni po čemu nas ne čini lošijim od bilo koje druge zemlje koja uspostavlja demokratiju, 40% češkog parlamenta je u drugom sazivu praktično menjalo članstvo u stranci i poslaničkom klubu.

To se dešavalo i u Poljskoj, u Hrvatskoj, to se dešavalo u Ukrajini, tamo je 300 od 400 poslanika u jednom trenutku promenilo stranku, ali čak je i Ukrajina imala snage da oslobodi poslanike, da na drugi način rešava taj problem. Mi snagu za to još uvek nemamo i mislim da je to loše i da sa tim ne možemo da se pomirimo. Ne mislim da smo mi posebni zbog toga što niko od naših poslanika nije kovertirao ostavke, mislim da smo mi posebni zbog toga što se za tako nešto iskreno zalažemo, jer sada vidimo potrebu i u drugima za tom vrstom slobode.

Najradikalniji egzekutor demokratske slobode u parlamentu bio je Tomislav Nikolić, njega ovde nema. Najviše je poslaničkih mandata on oduzeo kao predsednik Administrativnog odbora i predstavnik radikala. Vodio je Administrativni odbor koji je u jednom sazivu oduzimao mandate poslanicima većine koji pređu u opozicionu stranku, a štitio mandate poslanika opozicije koji pređu u parlamentarnu većinu i za to je dobijao podršku Ustavnog suda i eventualno predsednika Republike, mada on za to formalno nije nadležan politički, možda njegova stranka, ali mislim da je njegova stranka tada bila žrtva. Poslanik Đoković je prešao u DS, čini mi se, iz DSS. Ako se Nikolić promenio mislim da onda imamo puno razloga za optimizam i da je potrebno osloboditi u potpunosti Parlament. Verujem u snagu slobode, a ako za to nema dovoljno razumevanja u parlamentarnoj većini u kojoj želi Srbiju da evropizuje onda mi imamo problem, jer Evropa na tim vrednostima počiva.

Usvojili smo protivustavan Zakon o Vladi, to je bilo u julu mesecu 2008. godine, i svi to vrlo dobro znamo. To je tada tako moralo. Ako se Ustav nije poštovao ni pre toga, onda je argumentacija da baš u tom trenutku ne mora tako nešto da se menja u političkom smislu za nekoga je mogla biti i prihvatljiva. I danas mi imamo zamenika predsednika Vlade, a to je neustavna kategorija, imamo prvog potpredsednika Vlade, neustavna kategorija, imamo predsednika Republike koji je predsednik stranke, to nije demokratska praksa, imamo sada zakon o Skupštini koji je duboko antievropski i antidemokratski, a sve to činimo u ime demokratskog razvoja naše zemlje.

Pokušali smo da vam pomognemo tako što smo napisali tih nekoliko amandmana. Prvo, amandman na taj karikaturni član 14. koji nas dovodi u poziciju da moramo da prolazimo kroz špalire garde, iako niko od nas to ne želi. Neka garda bude tu kada dolazi predsednik Republike, neka bude tu zaista u nekim posebnim situacijama, u vreme državnih praznika, onda kada se podižu zastave ispred Skupštine, ali nema potrebe dovoditi nas u tako neprirodan položaj kao što bi to moglo da se desi ukoliko bi se usvojio član zakona u nepromenjenoj formi.

Tražimo da se briše član 37. i da se oslobode poslanici tog neprirodnog odnosa sa strankom. To ne govori, i tu greše svi navodni teoretičari eksperti našeg demokratskog poretka, o despetizmu naših vođa, nego o orijentalnoj despotiji podaništva koje je ukorenjeno u nama. Nismo mi valjda zalutali u stranke. Mi znamo zašto smo u DS, u Savezu vojvođanskih Mađara, u SPS, u DSS, zašto smo naprednjaci, zašto smo radikali, nama nije potreban tutor da nas podseća da je vlasnik našeg života kroz kontrolu naših mandata ovde u Skupštini. To govori o nama, a ne o liderima stranaka. Šta radimo ovde u Skupštini ako nismo sigurni kakve ideje zastupamo?

Tražimo da se taj član 37. briše, a nudimo strankama u Skupštini politički dogovor, politički dogovor koji treba svako od nas da poštuje, dogovor koji ćemo garantovati jedni drugima, da svoj interes nećemo graditi na šteti koju možemo da napravimo konkurenciji nego na ambiciji da uradimo nešto bolje od konkurencije za ljude koji žive u ovoj zemlji. Siguran sam da ima dovoljno potencijala u 250 poslanika u ovoj Skupštini za jedan takav dogovor, apsolutno sam siguran u tako nešto i ne sumnjam u to.

Tražimo da se taj besmisleni član 46. promeni amandmanom, da se on izbriše, o tim štetnim posledicama koje će poslanik snositi ukoliko tri dana ne daje kvorum. Prvo, želim da vas podsetim da je stvarna slika svakoga od nas mnogo drugačija od one koja je stvorena u javnosti. Vi vrlo dobro znate da gotovo svaki funkcioner državne uprave ima izdašnija materijalna primanja i radi u lagodnijoj poziciji od nas ovde.

Amandman na član 46. podneli smo zato što smatramo da nema smisla zakonom propisivati normu koja se ne može sankcionisati ukoliko se ne poštuje. Naime, stvara se utisak kao da smo mi ovde zbog radnog mesta, a kako bi izgledao život u Skupštini Srbije kada bi šef poslaničke grupe, na primer, imao neko drugo radno mesto, pa kada bi se svi lideri opozicije zbog toga što ih zakon na tako nešto prisiljava odrekli radnog mesta u Skupštini i otišli na neko drugo? Onda bi oni bili ljudi koji su na jednom mestu zaposleni, a rade na drugom ili ljudi kojima je Skupština na drugom mestu a morala bi da bude na prvom. Predlažemo da se taj član izbriše.

Za nas je veoma važan član 54. koji propisuje da, ukoliko to nalažu potrebe države, odbori ili Narodna skupština iako su raspušteni mogu uraditi neki posao. To je nedopustivo. Ako je raspuštena Skupština nisu raspuštene druge institucije, raspuštena Skupština i Skupština koja je raspuštena u demokratskoj proceduri, to je vremenski ograničen period, slučaj vanrednog stanja ili bilo koje druge nepredviđene okolnosti, je slučaj na koji odgovor moraju dati druge institucije koje rade u skladu sa zakonom i koje treba da preuzmu na sebe taj deo odgovornosti.

Smatramo da se podvođenje pod potrebe države uvek može zloupotrebiti. Toliko toga lošeg je urađeno u jednoj državi da danas ne znamo šta ćemo sa tim katastrofalnim nasleđem.
I konačno, dva važna amandmana na član 61. Mislimo da je potrebno ojačati veze Skupštine Srbije i evropskog parlamenta. Zbog toga predlažemo da se doda još jedan stav, posle drugog, koji bi tako nešto i formalizovao.

Naime, nije dovoljno reći da Narodna skupština sarađuje sa drugim državama. Želimo da se pomene evropski parlament, jer je to u duhu politike koja se u ovoj zemlji vodi. Kandidovali smo se za članstvo u EU i tako nešto smatramo normalnim i vrlo korisnim.
Mislim da sve ono što sam rekao govori i ukazuje na našu veliku zajedničku obavezu i mi ćemo kao poslanička grupa učiniti sve da ona što pre bude ispunjena.
Ponavljam još jednom, bez političke slobode, i to prvo ovde u Skupštini, neće biti ni jedne druge, a bez slobode nema ni demokratije.

Gospođo Kolundžija, naravno, mislim da je suština zapravo u tom vašem jasnom stavu da branite ovaj zakon tako što ćete reći da je on dobar ili idealan. Ako mi, donoseći zakon o Skupštini, nemamo argumentaciju da ga opišemo dobrim, zašto ga uopšte donosimo?
Drugo, uveren sam da ni jedna stranka u opoziciji, stranka mimo vladajuće koalicije, koja je pokrenula toliko inicijativa kao što je to LDP, bez obzira da li govorimo o ekonomiji, mnoge od njih su prihvaćene sa zakašnjenjem od godinu dana. Da li govorimo o EU, da li govorimo o Kosovu i našim rezolucijama koje su gurale državnu politiku u drugačijem pravcu, u pravcu promene dosadašnje.

Da li govorimo o Srebrenici, ovaj parlament može da kaže da je u njemu rezolucija iz 2007. godine, kojom se reaguje na način na koji danas otvara mogućnosti za uspostavljanje jednog normalnijeg društva. Konačno, i naši predstavci su radili i u radnoj grupi na ovom zakonu i u radnoj grupi i na Poslovniku, a i svoju verziju izmena i dopuna Poslovnika smo predali Skupštini.

Kada kažem da smo čekali, ne mislim da smo bili nemi posmatrači. Mislim da smo suočeni sa politikom – uzmi ili ostavi, nažalost, prinuđeni da se distanciramo od ovog zakona, jer ni jedan od naših argumenata nije uvažen. Jedino o čemu se vodila polemika zapravo sve vreme u javnosti, govori, ne samo o LDP, nego i o svim drugim poslaničkim klubovima ovde u Skupštini kao stranama koje nisu u tome učestvovale. Svi znamo da smo bili šokirani naslovnim stranama na kojima je pisalo da se borimo za svoje penzije, da želimo da sa deset godina mandata ovde u Skupštini, odemo u privilegovanu penziju od sto hiljada dinara, dok istovremeno tražimo da se penzije zamrznu. Komentari su bili da prvi put za tako nešto čujemo i da to ne znamo.

Ta radna grupa nije imala neophodnu političku slobodu da bi mogla da uradi kvalitetno svoj posao, zbog toga se on radi tri godine. On se radio i dok je Oliver Dulić bio predsednik Skupštine. On se radio u prethodnih godinu i po dana, a kako je urađen, onako kako je to bilo moguće, u ovom trenutku, bez ikakvog pomaka u odnosu na startne pozicije pre godinu i po ili dve, dakle, od 2007. godine.